„Ревизор” Српског народног позоришта и Позоришта младих

Какав је само зицер Гогољев „Ревизор“. По месту рођења писца место радње могла би да буде и нека украјинска забита губернија, у коју долази руска контрола из Петрограда. Инкогнито. Неспособни градоначелник се узврпољио, на сваком битном месту – у суду, у болници, школи, у пошти – неки непособњаковић чији је главни квалитет подобност и понизност, а мана све остало.
с
Фото: Зоом медија

Скоро предобро написан комад да би представа могла да изненади гледаоца, да открије неки довољно привлачан детаљ који му не би „покварио„ слику реалности.

Па ипак, аутори представе у Српском народном позоришту, пардон, Позоришту младих, реч је о копродукцији, потрудили су се и успели не да надвисе самог писца, да направе паралеле које ни он није желео да направи – на пример, ону да та губернија није задња рупа на свирали, него држава цела, а да су људи у њој покварени и зли. Редитељ Петар Јовановић са сарадницима и глумцима се потрудио да заједно са Гогољем образложи да „Ревизоре” чине прости и необразовани. Нема шта, све просветитељски, па и хришћански. Много горе је то данас, него што је приказано у представи, али сачували су у позоришту неки дигнитет према теми, према класици, па и добром позоришном укусу, и публици.

Велико је задовољство било гледати једног глумца новије генерације који влада гласом, стасом, у такорећи главној улози. Дарко Радојевић је Хлестакова играо као да иза себе има Хамлета у ЈДП-у, а не тек неколико улога у Позоришту младих. Дрчан и побуњенички спреман да се одупре тортури, а заправо очајнички гладан и сиромашан, плени већ од прве сцене са властодршцима, да би, полако откривајући сву комедију забуне, био све сигурнији у свом наступу царског велепосланика, на крају се окураживши и на позајмицу.

Гогоља, који се трудио да објасни каквог је Хлестакова замислио и пропратним текстовима, доводећи тако чак у сумњу вештину свога драмског писања, лако можемо замислити поносног на студиозан рад редитеља Јовановића који се није одао надгорњавању и карикирању, чак и кад је променио родни састав, штриховао вишак ликова и сцена, углавном слуга и трговаца, све је то урадио са мером, а и зарад динамике за коју је и сам писац знао да је проблематична. А посебно би могао да се дичи Радојевићевим Хлестаковом, јер је кључ Гогољевог мимиолажења са тадашњим сценским тумачењима био у томе што су његовог „Ревизора” играли пренаглашено комедиографски и водвиљски. Није волео да се ликови из њега приказују као потпуни тупаци и глупаци, користољубивци и подлаци, и поред овог детаља о позајмици, у који је такође и сам сумњао да је исправан, у складу са духом дела.

Осим студиозног рада са очигледно посвећеном и дисциплинованом групом глумаца, највећи део редитељског посла Петар Јовановић је завршио, решио како се то данас каже, са сценографкињом Маријом Калабић, нудећи велико градилиште као простор игре. Испрва су ми сви ти зидови као кулисе, скеле, гајбице, па и кран иза, деловали као пренатрпано и исувише очигледан коментар актуелне стварности, трећеразредно поприште за представу о стратишту људских и социјално-политичких вредности, али како је време одмицало, схватао сам све више да хоризонтални план, вертикала, дају изражајност мизансцену и отварају слојевитост глумачкој игри. Посебно ми се допало оно на једном месту откачено небо које виси као платно изнад сцене. И небо само што им није пало.

Кад би се поредило са неким савременим остварењем, естетика представе коју је режирао Петар Јовановић у Позоришту младих, удруженим са Српским народним, највише би се могла упоредити са Аланом Фордом. Стрипом, надам се, свима познатим.

Задовољство је било и видети на сцени после дуже времена Јовану Стипић, у улози лешинарке Земљанике посебно жовијалну. Јована Стипић је још једном показала колико има дара за глуму, такта за сцене у првом плану и још више за оне у којима бриљира бравурицама из другог плана, као што је она у којој са одушевљењем отвара пиво на даску од стола и радује му се док га држи у руци и испија. Или у ону када зачас накриви главу и одмахне руком код свог врата, показујући „ревизору“ Хлестакову да је у болници коју води стање стабилно, да су здрави ионако здрави, а они који умиру имају тенденцију да умру.

Марко Савковић је одличан као шпекулантски поштар Шпекин у сцени када би да угоди Хлестакову пушећи, али му се не пуши (ето једног малог глумачког поклона за Гогоља који ову сцену није ни написао). Емилија Милосављевић као заљубљена Марија Антоновна без великих гестова успева да дочара сву природност одушевљења појавом престоничког кицоша, с којим ће још приде да изађе из блата малограђанштине којем и сама припада.

Страхиња Бојовић као да је учио глуму код Бориса Исаковића. Као да на његову велику мустру забацује главу помало у назад и браду спушта доле док грлено изговара поједине реплике градоначелника и родоначелника свих данашњих политичара Анотна Антоновича, човека који се спреман на све како би задржао положај са којег може несметано да угњетава све око себе, доказујући да је, ето, можда и он нешто вредан. Фантастично разумевање за психологију својих јунака показао је Гогољ, нудећи нам прво такво читање у драмској литератури у освит модерног доба.

Добра представа. Таман толика колика треба. Није мегаломанска, као градови нам на води.       

Игор Бурић

EUR/RSD 117.0791
Најновије вести