Славен Дошло: Смањити јурцање и покушати бити срећан

У последње две године младом глумцу Славену Дошлу се доста тога догодило у каријери, коју је започео у Новом Саду, па се преселио у Београд, вођен све чешћим понудама за улоге и на филму и у позоришту.
slaven doslo, Dnevnik/Slobodan Šušnjević
Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Велика популарност као да се ођедном сручила на њега, али овај рођени Сомборац још не губи стрпљење са својим обожаватељима.

Глумио је у филмовима “Поред мене” Стевана Филиповића, и за ту улогу награђен на фестивалу у Ирској, а затим и на фестивалу у Нишу, за улогу у филму “Панама” Павла Вучковића, премијерно приказаном на Канском фестивалу. Филмску каријеру Славен Дошло је наставио улогама у “Бисеру Бојане” Милана Караyића, “Војној академији 3” и филму “Влажност” Николе Љуце, и том низу додаје и улогу у наставку филма “Поред мене”, под називом “Поред нас”.

Прве улоге у театру Славен Дошло је остварио на сцени Позоришта младих, ту смо га и “пресрели” пред представу “Ожалошћена породица”, у којој глуми. Уследиле су друге позоришне улоге у Београду, у представама Битеф театра “Живот стоји, живот иде даље” и “Ново доба”, које су и Новосађани могли да гледају на Стеријином позорју. Последњих месеци у позоришту је био окупиран новим улогама у представама “Царство небеско” Народног позоришта и “Фантом из опере” Позоришта на Теразијама.

Занимљиво је да вас и даље позориште и филм пођеднако занимају, а такође и да су награђивани готово сви филмови у којима сте глумили, а и ви за улоге.

– То су срећне околности. Када је реч о “Панами”, мени се свидео сценарио, и нисам размишљао о томе да ли ће то неко да гледа. Био сам клинац који је завршио глуму, и било ми је занимљиво да имам некакав задатак. Испоставило се да смо отишли у Кан и ја сам био шокиран, пођеднако као и сви други, можда још шокиранији, тиме што сам не само снимио филм, већ што је следећа ствар била то да излазим на Кроазету и гледам у Натали Портман! Сада, из ове перспективе, другачије бих приступио свему томе. Тада ми је то био излет у Кан...

У Пули је ваш филм добио Златну арену?

– “Поред мене” Стевана Филиповића је наш дипломски филм, који је могао и да се не деси, али се десио. И израстао је у прави филм, иако то није било предвиђено, и игром случаја, у Пули смо добили Пулску арену у конкуренцији међународног програма. Иначе, на снимању филма “Поред мене” сам упознао Николу Љуцу, који је ту био асистент режије, а после је режирао филм “Влажност”, који је учествовао на фестивалу у Берлину прошле године. За филм “Бисер Бојане” сам отишао на кастинг, и то се тако завршило, исто као и за “Војну академију”, тако да су ти мало комерцијалнији пројекти дошли после неких ауторских филмова, које смо радили у не тако богатим условима.

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Сада, када се све слегло, и кад смо сви средили утиске, како гледате на улогу геј момка у филму “Поред мене”?

– Било је у почетку мало страха од тога да ли треба да се тиме представим, то ће ми бити прва улога, али мислим да те неке паланачке забринутости, када мало боље размислиш, врло брзо превазиђеш. Причао сам са људима који су ми блиски, и они су ми саветовали да то морам да урадим. Уосталом, то је мој посао. Друго, мени је страшно било интригантно све то, а треће, стварно такву прилику да те људи примете ретко када можеш да добијеш с улогом која није толико интригантна. Што се тиче нашег друштва, заправо се испоставило да смо се ми више бојали, него што су реакције оправдале тај страх. Мислим да сам добијао само најбоље коментаре. Људи из геј популације су ми писали неке њихове исповести и ствари које никад никоме нису рекли, ни некоме ко им је најближи.

Снима се наставак тог филма?

– Зове се “Поред нас”, а затим би у априлу требало да крене четврта сезона “Војне академије”. Требало би још три филма да радим, али не знам у ком периоду би то требало да се деси. Најављује се и серија “Бисер Бојане”, али још увек то није сигурно. До тада ја мало паузирам, радим колико морам, мало тренирам. Некако сам рашчистио обавезе, ствари које ме преокупирају. Покушавам да будем неко ко уме да снизи фреквенцију и покушавам да будем срећан. Од јурцања и свега тога, нико ништа није добио.

Доста прилике сте имали да глумите ликове савремених момака. Како сте их ви доживљавали?

– Зависи. У представи “Ново доба” глумим врло практичног дечка, који је лишен било какве емпатије, и води се утилитаризмом у свом животу, одрастао у друштву без идеала, с врло јасном сликом о томе да су његови родитељи већ променили четири идеала током живота, и да им ниједан није донео ништа, те да треба да иде за собом и за својим личним интересом. Мени је све то блиско, ја то апсолутно разумем, као клинац који припада генерацији која нема неку врсту вертикале, упориште на које може да се ослони, јер су се све оне ствари, као што су образовање и неки други основни стубови друштва, показали као врло нефункционални. У том смислу потпуно разумем то грабљење за својим местом под сунцем, а с друге стране, ја се никада не бих постављао тако. Али, глумац мора да има ширину и да разуме и једну и другу страну, а мислим да и свако од нас има део и овог и оног, и онда је само питање који ће део да исплива у том тренутку.

Глумац мора да има и добру меморију, с обзиром на Резолуцију 1244 коју сте изговорили у представи “Живот стоји, живот иде даље”, и тада добили своју прву награду, на Стеријином позорју 2015?

– Причао сам и са правницима, који су рекли да нико то не зна напамет, него прочита, ако му треба нешто. Било је језиво, нисам могао да схватим како је то научити, и знати шта иде једно после другог. Ја сам кампањац, тако да сам прво све остало у представи урадио, и за крај сам оставио тај део. Када сам схватио да имам мало времена, почео сам да је понављам од јутра до мрака. Прво ми је било страшно зато што стварно делује бесмислено то понављање неких правних израза који, на крају крајева, не чине ништа. Ваљда је то била и поента те резолуције. Човеков мозак је невероватан и почиње да проналази неке везе, између једног, другог и трећег, и ја сам буквално други или трећи дан био запањен што мени сад то има смисла, и да ме је неко питао, ја бих могао да одговорим о чему је неки члан.

Играте доста у филмовима, па је могло да изгледа као да одустајете од позоришта, кад ето вас у представи “Царство небеско” у режији Јернеја Лоренција, на овогодишњем Битефу. Откуд ваше интересовање за неки другачији начин рада у позоришту?

– И то се некако успут десило. Били смо на неком гостовању с филмом “Бисер Бојане”, и јавили су ми да ће Лоренци да ради овде, и да би ме можда узео у поделу, само да пошаљем материјал. Урадим то, прође неко време и онда истог дана, када сам прошао на кастингу за мјузикл “Фантом из опере,” поподне ми јаве да ме је узео Лоренци у представу. У исто време се све то дешава, и ја се питам шта да радим? То је прекретница у мојој каријери, хоћу ли радити на Теразијама, или са Лоренцијем, шта ћу и како ћу? Кренем да драмим, наравно, да не могу обе ствари да радим. Онда позовем пар људи, који су искуснији, и кажу ми да ће то све да дође на своје, решиће се, да све пустим, и ја тако урадим, и на крају све испадне добро. И са “Фантомом у опери“ и са Лоренцијем, са којим је било дивно сарађивати, јер је он стварно посебан редитељ.

Када ћете доћи до класике у позоришту, до Чехова, Шекспира?

– Искрено, с обзиром да се ствари спонтано дешавају, сад немам жељу да морам да се остварим у класичном репертоару. Али, верујем да ће то у неком тренутку доћи, свакако бих то волео. То је ипак нешто за шта сам се школовао и што се и на академији радило. Постоји хиљаду ствари које можеш да изразиш кроз то, али чини се да мене сад посматрају као да сам премодеран за класику. Видећемо, можда ће се то временом и променити.

Н. Пејчић

 

Чекајући лошу критику

Како бисте поднели лошу критику?

– Пошто ми се то још није десило, ја заправо чекам да се то деси, па да видим како ће да делује на мене. Но, у овом тренутку нисам баш сигуран како бих поднео, када би ми се тако шта десило.

EUR/RSD 118.0876
Најновије вести