Тијана наставља вредно да ради, спремајући се за представе чија ће премијера бити од јесени, у новој позоршној сезони.
Какав је осећај добијати награде, а какав играти у представи која је апсолутни хит протекле сезоне?
Награда Златно зрно за најбољу женску улогу (Елмире) је толико моја колико и свих оних који су учествовали у раду на овој представи. То је наше златно зрно. Свакако да награде пријају, то значи да је неко препознао ваш труд и рад. После сваке представе преиспитујем себе да ли сам у том тренутку дала свој максимум. Награда и обавезује на даљи глумачки рад. То је потврда да сам на добром путу и мотивација да непрестано усавршавам и развијам своје креативне потенцијале. Свакако да подсећа на смисао мукотрпног улагања, борбе, трагања и оно најважније – зашто се бавим овим послом.
Шта је то у вези „Тартифа“ што је представу издвојило из „масе“, осим што јако добро пролази код публике и критике, док негде, као недавно на фестивал у Смедереву где је „опозвана“, не може да прође?
Пре свега, напоменула бих да се ради о ауторском пројекту Игора Вука Торбице у копродукцији два театра (Српског народног позоришта и Народног позоришта Сомбор). Овакав вид сарадње од самог почетка унео је свежину, посебан квалитет заиграности, колегијалности и несебичног давања, што је и резултирало толиким бројем награда. До сада смо уцествовали на наколико фестивала и освојили више од двадесет награда. Представа је такође ушла у селекцију Битефа, једног од најзначајнијих европских фестивала, где ће београдска публика имати прилику и премијерно да одгледа “Тартифа”. О њој се толико говори и пише, од стране домаће критике проглашена је позоришним догађајем сезоне. На жалост, понекад се у све то уплету нечији лични интереси или било који други неаргументовани разлози и ускрате учешће ове представе, као што је то био случај фестивала у Смедереву. То је недопустиво. Позориште је простор слободе, игре, простор за буђење свести, за креативну побуну. Оно је ту да указује на све друштвене проблеме савремености. Култура једне земље чини њен идентитет. То увек имајмо на уму.
Тренутно радите на две представе у Српском народном позоришту. Једна је “Смедерево 41“. О чему је реч?
Када ми је редитељка Ана Ђорђевић (са којом сам радила своју прву професионалну представу ) послала свој текст, у том тренутку нисам била још сигурна да ли ћу због обавеза успети радити и овај пројекат. Ипак, прочитавши текст, нешто унутар мене ме је толико преплавило разним емоцијама и давало само један одговор: “Да, ти мораш радити ово.” Драма говори о трагедији једног града, експлозији складишта муниције давне 1941. у Смедеревској тврђави. Занимљиво је то да многе теме и проблеми који су мучили њих и дан данас су актуелни у нашим животима. Страдало је много људи, између осталог и цео ансамбл Српског народног позоришта. Седамнаест глумаца, па то је била будућност позоришта. Кад би само мало више имали свести о нашој историји, репертоарска политика наше земље унутар свих позоришта би се много боље водила. Некако, сваком својом улогом преузимам одговорност, а ова је представа у име свих њих, у име живота, у име човека, она је ода глумцима. Вредно смо радили, тако да смо већ ушли у генералне пробе. Велика ми је част што баш овом представом премијерно отварамо наредну сезону. Добродошли у Српско народно позориште!
Друга представа на којој радите је “Травничка хроника“. У њој играте Ану Марију фон Митерер, мајку и супругу, мношто жеља и унутрашњих немира, карактеристичних за Андрићеве ликове. Како вам је легла та улога и рад на њој са редитељем Никитом Миливојевићем?
Да. Лик Ане Марије за мене је један од најбоље написаних женских ликова икада. Врло рељефно. Сменом различитих идентитета она постаје и нестаје. Андрић у више наврата говори да је она жена усијане главе и хладног тела. Супруга аустријског конзула, дуалистичке природе, нестабилног психичког здравља, где до изнемоглости покушава да се избори за своје место у блатњавој пустињи, коју чине људи различитих вероисповести, традиција, културе и обичаја. На моју велику радост, ово је први пут да радим са Никитом. Диван човек, уметник... Увек ми је важно да са редитељем остварим добру комуникацију и оно најважније – да стекнемо узајамно поверење. То се на срећу десило и овај пут. Тренутно учим немачки језик како би лик Ане што боље креирала и оживела на сцени. Пружио ми је велику слободу на путу како његових тако и заједничких идеја и на томе сам му веома захвална. Премијера ће бити у октобру. Видимо се!!!
Игор Бурић
