Све је исто, само...

Ретке су прилике у којима историја може да се види уживо. Иако је ово храбра тврдња, јер давно је (на)учено да се не може у исту води ући два пута, она у великој мери важи када је реч о мјузиклу “Тајна Црне руке”

Пурише Ђорђевића, у режији Љубише Ристића, култног КПГТ-а, илити “Казалишта, Позоришта, Гледалишча, Театра”. Представа из 1984, представа која је поделила Београд већ подељен за оно што ће уследити - распад Југославије - недавно је поново креирана, баш као што је то у реанимираном КПГТ-у већ учињено са Фејдоовом “Бубом у уху”, такође у режији Љубише Ристића. “Тајна Црне руке” редовно се изводи и на репертоару СНП-а.

Гледајући снимак представе из 1984, видљиво је да је реконструкција прилично верна, све са појединим оригиналним улогама (Рада Ђуричин). Бик који представља митског Европиног заводника Зевса (“Тајна Црне руке” се данас назива и “Мјузикл епохе: Самртни валцер Аписа и Европе”), делује још већи. На његовим леђима, на сцену га “истерује” Драгутин Димитријевић Апис, којег је некада играо Бранислав Лечић, а сада га тумачи Душан Свилар са заменом (алтернацијом) - што важи и за скоро све друге улоге - у Лазару Јованову.

Овом сценом, као и другим решењима мотива у представи, аутори сугеришу да је 20. век, уместо предвиђеног века благостања, хармоније и љубави, поготово у балканској тврђави свих Словена, управо због Аписове убиствене “отмице” прво Драге Машин, а затим и Софије Хотек, у атентатима на ЊКВ Александра Обреновића и надвојводу Хабсбуршке монархије, завршио у крви. Ко пре две године није гледао ниједну од “милион” понуђених представа на тему стогодишњице Првог светског рата, ко све ове деценије не слуша буђење националистичког, великосрпског заноса, може да погледа “Тајну Црне руке” и као лекцију из политичке историје, а не историје театра.

Са Аписом на леђима Зевса и његовим приказом не као једнозначно позитивног или негативног лика, добијамо вишу нужност, судбину или осионост као трагичке замајце радње комада написаног у још тада антиципираној али недефинисаној постдрамској структури. Колаж у којем се слажу један преко или поред другог историјски докуметни, фикција, “фалсификати”, сонгови... отворена је нелинеарна структура, у којој се потенцијално заокружена прича саставља у перцепцији гледаоца.

Само опредељење пут мјузикла, декоративност и карневализација кореографских (Нада Кокотовић), певачких и глумачких тачака, без психологизација и конвенцијама канонизованих реалистичких метода игре, мноштво необичних стилских (јукстапозиција), па и спортских стратегија и поступака (удвајање ликова), представу чине зачудном, морбидно забавном. Оно кад краљ официре позове на фруштук а они у њега и Драгу му испале плотуне усред најпознатије песме Ролингстонса.

Ако се уметност послератне Југославије звала соцреализам, онда се неоавангардна уметност КПГТ-а могла посматрати као соцнадреализам. Поготово данас, у држави која је изгубила Србе ван матице (Југославија), Србе у матици (Косово), а даљим поделама и заверама, или бар њиховим теоријама, као да кани да изгуби и ово мало што јој је остало. Лекције нису научене, отуд и могућа актуелност мјузикла “Тајна Црне руке” и ван историјско-уметничког контекста. Чак и унутар корпуса репертоарских представа у Србији, и поред позамашно п(р)отегнутог аматерског, па и естрадног ангажмана у римејку (Драгу Машин играју Наташа Беквалац и Бојана Стаменов), ревијалности која подсећа на ружичасти оквир, боље рећи мрљу овде добро познате телевизије, “Тајна Црне руке” по многим сегментима може да стане раме уз раме, па и главу изнад ретро естетике појединих редитеља и позоришних кућа у целини.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести