Швеблин – провокативна књижевна појава

Саманта Швеблин (1978) спада у најпознатије савремене аргентинске приповедаче, како у домовини тако и свету (превођена је на петнаестак језика). Са само две објављене збирке прича, „Срж нереда“

(Прва награда „Харолдо Конти“ на аргентинском приповедачком конкурсу за младе писце Националног фонда за уметност, 2001. године) и „Птице у устима“ (награда кубанске издавачке куће „Каса де лас Америкас“ која се додељује ауторима са читавог шпанског говорног подручја, 2008), Швеблин се наметнула као интригантна, провокативна књижевна појава. Британски књижевни часопис „Грант“ сврстао ју је 2010. године међу 22 најбоља писца шпанског говорног подручја млађа од 35 година. Читалачка публика наших простора упознала је Швеблин 2012. године у књизи „Борхесова деца, антологија савремене аргентинске приповетке“ коју су приредили Бранко Анђић и Љиљана Поповић Анђић а објавила зрењанинска „Агоре“. Недавно је списатељица била у Србији и одржала предавање у Новом Саду.

Швеблин, по сопственом признању, верује у добру, занимљиву, подстицајну књижевност, а ужасава се досадне. Њено „поље“ рада су приче, захтевна и заводљива форма која непрестано ставља на пробу ауторов таленат и способност да буде уверљив, узбудљив, фрагментаран а заокружен. Не треба заборавити ни да Швеблин долази из књижевности у којој се приче итекако поштују (сасвим нетипично према остатку света којим царују романи) те да су их писали великани какви су Борхес, Кортасар и Силвина Окампо, што сваки нови приповедачки глас ставља пред велике изазове и чини тежим али, такође, успехе већим. Њен старији колега по перу, Винсенте Батиста, тврди да се њене књиге „опасно приближавају утопији савршене књиге“.

Недавно објављене „Птице у устима и друге приче: изабране приче“ избор су од 16 прича из обе до досадашње књиге Саманте Швеблин, уз додатак приче „Олингирис“, штампане 2010. у поменуом часопису „Грант“ а која је део још необјављеног рукописа. Избор је сачинио и приче превео Бранко Анђић, а обавила „Агора“.

Мада тематски врло разнородне, приче Саманте Швеблин у једном свом значењском нивоу могу се ишчитавати као непрестано одмицање од реално-фактографског доживљаја света, који се третира као мање или више успела опсена, и откривање односно примицање темељнијем, примеренијем принципу свеколиког бесмисла. Њен однос према препознатљивој стварности различит је и мења се из приче у причу, у распону од „цитирања“ реалности, барем у почетку приче, које потом бива подривано упливом апсурда или фантастичких елемената, све до убрзаног одмицања од ње, које почиње безмало у првој реченици, након које се улази у сасвим другу реалност и паралелни свемир у коме, мада ствари и односи „личе“ на знане (из овдашњег света), у основи владају другачији принципи. У тим се записивањима стварносног и одмацима од ње могу препознати утицаји Карвера, Кафке или Маркеса као и обрасци фантастике књижевности главног тока, али и хорор жанра. Наравно, све то пролази специфични филтер и, исписано препознатљиво уздржаним рукописом, створили прозу посебне осећајности и афинитита својствених управо Саманти Швеблин.

Појаве и обзнане/откривања апсурда или натприродног елемента/чиниоца варира у широком распону од, на једној страни, посредног присутног (или, можда је боље рећи, нападно одсутног) објекта заплета, као у причи „У степи“, до видљивог и делујућег али не и објашњивог феномена („Црне рупе“). Различити су и начини препознавања и разарања „обичности“ у кафкијанској клопци „Према веселој престоничкој цивилизацији“, физичкој бруталности која ће кулминирати у одмазди, у „Убити пса“, или у често потенцираном потпуном неслагању актера у виђења/сагледавању догађаја, у „Бенавидесовом тешком коферу“, „Олингирису“, „Ирману“ или „Птицама у устима“. „Конзерве“, пак, потпуно савијају рационалност и изврћу је у бесмислицу док „Човек сирена“ нескривено одбија покоравање традиционалном. Одсуство поузданих репера према реалности видљива је и у варљивости уметничких творевина које не могу да обухвате стварност већ производе њене „дефектне“ фрагменте („Под земљом“, „Главе о асфалт“). Свеопшту нестабилност и несигурност доживљеног, сумње у оно што се (не)види појачаће и горки хумор који је неретко резултат неспоразума међу актерима (као у „Деда Мраз спава код нас“, „Мој брат Валтер“).

У коначном свођењу утисака „Птице у устима и друге приче: изабране приче“ Саманте Швеблин откривају се као луцидне и провокативне, стилски ваљано написане кратке прозе дошле из пера ауторке несвакидашњег талента.

Илија Бакић

 

EUR/RSD 117.7410
Најновије вести