Такође сам и професор на Колумбија универзитету у САД и нервозни чудни човек. Али правим слалом између својих идентитета и срећан сам због тога. Књижевност није само место где се појављују неизговорене речи, табу теме било личне или политичке природе, него је и место за људске емоције и трауме.
Овим речима је један од најчитанијих савремених светских писаца, турски нобеловац Орхан Памук, описао своје деловање. Почетком протекле недеље славни књижевник је, као гост Српске академије наука и уметности и његовог овдашњег издавача “Геопоетике”, два дана провео у Београду и Новом Саду. У Србији је први пут био пре десет година, а непосредно затим је овенчан Нобеловим признањем. Његове књиге преведене су на више од 60 светских језика и објављене у милионским тиражима.
Од 2002. када је први његов роман преведен на српски, до сада је објављено још једанаест књига под знаком издавачке куће“Геопоетика” и то: "Бела тврђава", "Нови живот", "Зовем се Црвено", "Истанбул", "Џевдет-бег и његови синови", "Снег", "Црна књига", "Музеј невиности", "Друге боје" (есеји и једна прича), "Тиха кућа", "Чудан осећај у мени" и "Жена црвене косе". Велико интересовање публике и медија током његовог боравка у Србији прихватио је са захвалношћу указујући да му то потврђује да су његове књиге овде читане.
Односу према литератури и ономе што заокупља његову пажњу, вери у уметност романа и узбудљивости самог чина претварања свих лепота света у речи било је посвећено предавање Њритинг мy њорлд (Исписивање мог света) које је одржао пред препуном салом САНУ у Београду.- Из књижевности увек произилазе права питања, не могу да замислим човечанство без књижевности.
Људи ће увек имати потребу да разумеју и да их други разумеју, како данас тако и за 200 година, па било то путем друштвених мрежа и интернета или преко папира и оловке - истакао је Памук.Наводећи једно од најшећих питања које му упућују и набрајајући низ разлога због којих пише, чини се да је суштину свог односа према литератури сажео у одговору да пише зато што не може да учествује у свету не мењањући га.
- Не пишем романе да бих у њима изнео политички коментар. Никад нисам имао проблеме због мојих романа. Задатак модерног интелектуалца је можда оно што ја сматрам мојим задатком, а то је залагање за слободу говора, либерализам, демократију. То су моји идеали, али нити сам писао, нити је иједан од мојих романа написан да бих заговарао слободу говора или демократију. Те ствари радим изван мојих књига. Романи су и сувише драгоцени да бих у њих уносио политичке поруке - рекао је у једном интервјуу.
Када помисли на писање, објаснио је Памук, прво што му падне на памет није роман, већ усамљена особа која се затвори у собу, седа за сто и окреће се себи, и међу сенкама гради читав нови свет свеједно да ли користи компјутер, писаћу машину или као он пенкало већ скоро 40 година.
- Седећи за столом, данима, месецима, годинама, стављајући речи на бео папир, осећам да креирам нови свет и извлачим новог човека из себе. Камење које ми писци користимо су заправо речи и док их држимо у нашим рукама, гледамо их некад са стране, понекад их мазимо својим рукама, стрпљиво и са пажњом креирамо свет - рекао је Памук, истакавши да та соба јесте место где почиње књижевност.
Изражавајући велико поштовање према делу Иве Андрића, Памук је нагласио да његови романи представљају претече, пажљиво, храбро и детаљно виђење традиционалног живота Отоманске империје, али и наглашене модерности и појединачних слобода, са перспективом европске будућности:
- Андрић је показао да смо сви направљени од истог материјала, да су наше традиције и храна коју једемо слични. Идеје Европе и традиције су у срцу и мог рада, са свим сличностима и разликама.
Андрић је обраћао пажњу и на сукобе, на суровост прошлости, на угњетавање, што се и данас наставља.
Током боравка у Новом Саду Орхану Памуку је у Огранку САНУ уручена међународна награда са именом Милована Видаковића, родоначелника српског романа, коју додељује Међународни фестивал прозе “Просефест” Културног центра Новог Сада. Примајући са захвалношћу ово признање указао је да су награде за њега оправдање да путује широм света, види своје читаоце и упозна различите културе.
Нина Попов
Карактер града уједно је и судбина човека
- Од рођења нисам напуштао куће у којима сам живео, улице, четврти. После педесет година знам да постоји веза између тога што и даље живим у згради Памук, на месту на коме ме је мајка узела у наручје и први пут ми показала свет, и на коме су направљене моје прве фотографије и те утехе и идеје о другом Орхану на неком другом месту у Истанбулу; остати у истом месту, чак педесет година стално бити у истој кући, у време када су у граду већину чинили досељеници и које је одређено њиховом стваралачком снагом.
“Изађи мало на улицу, иди у неко друго место, путуј”, говорила би ми сетно мајка. Постоје писци који попут Конрада, Набокова, Најпола пишу успешно мењајући језик, нацију, културу, земљу, континент, чак и цивилизацију. Како год да су њихове стваралачке индивидуалности добиле снагу прогонства или исељеништва, знам да је оно што мене одређује то што сам одувек везан за исту кућу, улицу, призор и град. Ова везаност са Истанбул значи да је карактер града уједно и судбина човека.
(Из књиге “Истанбул, успомене и град”, 2003)
