од, на пример, Зигомара преко Аканта или Тајанственог витеза, до легендарних Мирка и Славка, Дикана, Кобре, Кет Клоу, Зузука, Легије непромочивих, Елазара, Бернарда Панасоника или Робуста. Оно што је у светским стрип продукцијама било правило, на разне је начине покушавало да ухвати корена и на овдашњим просторима са промењивим успесима које су узроковали многи чиниоци: од оних на страни аутора (серијали траже дуготрајну концентрацију и професионалну дисциплину које многи не могу, нити умеју да поштују) до примарнијих разлога на страни окружења и издавача - превртљивог државног односа према стрипу који је “изазивао” непостојање редовног излажења публикација и “трајања” издавачких кућа, потом ратова и санкција, али и колебање интереса читалаца. Могло би се рећи да, чак, имамо више серијала него што су прилике дозвољавале!
Контраверзни положај серијала није мимоишао ни “Вековнике” који су од 2007. до данас имали безброј проблема, али постигли и запажене успехе. Замишљени као стрип серијал који ће излазити у “Политикином забавнику” па (силом прилика и околности) премештени у албумски формат уз спорадично појављивање у периодици, “Вековници” су ипак изградили своју “нишу” на савременој домаћој стрип сцени која се, на радост љубитеља, истрајно попуњава новим издањима. “Спиритус мовенс” читавог пројекта је сценариста Марко Стојановић који је, захваљући својој изузетној енергији и ентузијазму, осмислио причу, ангажовао и за рад на албумима координисао преко 70 цртача (за сада девет албума: нулти плус осам) и преузео на себе активно медијско представљање пројекта. Паралелно са оригиналним серијалима створен је и ”спин офф” серијал, под именом “Бескрвни” (за сада у два албума) а албуме прате и посебни “скицовници” (раније су се звали “скицен-блокови”) који су представљали поједине цртаче серијала. Ваља приметити да је Стојановић врло храбро преузео искуство андерграунд стрипа - колективно цртање стрипа које није превише популарну у класичном стрипу јер промена визуелног идентитета може донети губитак (више него промена сценаристе) публике навикле на одређени цртеж. У “Вековницима”, пак, своју верзију приче и главних јунака цртају уметници различитих сензибилитета и техника но, могућа слабост је, сталним инсистирањем на овом маниру, постала врлина и заштитни знак серијала па је експеримент потврдио своју оправданост (као и у случају Буњуеловог филма “Тај мрачни предмет жеља” у коме главну јунакињу тумаче две глумице које се смењују зависно од емотивног набоја сцене).
Основна прича серијала има неколико упоришта: пријатељство вампира Чена и пргавог бесмртника Краљевића Марка, Маркову љубав са бесмртном амазонком Алеом, Ченов сукоб са вампирском сабраћом, Марков сукоб са осталим изданцима Каиновог соја (који се не трпе и међусобно тамане).
Чен и Марко ће прихватити задатак који им поверавају три мага која су благосиљала Христа да чувају тајанствену мапу-кључ могућег смака света. Али, мапа интересује многе, од псоглаваца, крсташа, вампира до саме “ватре света”. Након многих авантура и бројних крвавих борби пријатељи потапају мапу у Северно море, но ту њиховим невољама ни издалека није крај. У осмом албуму Марко је заробљен и наглавачке обешен, а дух заједљиве луде Тила Ојленшпигела, његовог пријатеља коме је Марко у самоодбрани одсекао главу (као једини поуздани начин да се бесмртник убије), тражи освету. Д’Артањан и Квазимодо покушавају да одлуче Маркову судбину присећајући се прошлих згода и незгода, а онда на сцену ступају Алеа и Чен па је двобој ослобођеног Марка и Д’Артањана неминован… На крају епизоде Чен креће за својим пословима, мускетар одлази у топлије крајеве и постаје маскирани Зоро а Алеа и Марко плове широким морем жељни заслуженог одмора док се на хоризонту појављује злокобни брод са црним једрима!
Наставак авантура, наравно, следи у наредном албуму. “Каинов сој” плени лакоћом “скакања” у прошлост и садашњост и ситуације које су узроци стања у текућој причи а што различити цртежи додатно апострофирају те оштрим, врцавим дијалозима и опаскама који варирају од шаљивих досетки до циничних закључака. Стојановићево “баратање” неколиким жанровским канонима и искуствима опште друштвене и литерарне историје знатно је и ефектно укомпоновано у узбудљиву причу. Педесет табли овог албума исцртало је чак 11 цртача из Бугарске, различитих по годинама и ликовним техникама: Станимиров, Јорданов, Чаушев, Вачков, Гелев, Чакаров, Беров, Илиев, Сатанасов, Петров и Коритарев, што је овом албуму додало и квалитет успеле интернационалне сарадње.
Илија Бакић
