биће придружена и награда “Нови Сад” Међународног новосадског књижевног фестивала који организује Друштво књижевника Војводине. Боберг је за лауреата одабран међу 12 актуелних аутора са песмама заступљеним у антологији савремене данске поезије, објављеној овим поводом, путем које ће и публика на српском моћи да се упозна са поетском сценом са севера Европе.
До сада нисмо били у могућности да се упознамо са вашим песмама, али могло се чути у образложењу награде “Нови Сад” да ваша поезија нема много везе са митским местима културе из које долазите и метафизичким апстракцијама уобичајеним за поетски језик. Да ли је то тачно и на који начин се може повезати са савременом поетском сценом у Данској?
- Песници из педесетих, после Другог светског рата, писали су о егзистецијалистичким, религијским проблемима, о савести. Шездесетих је почела модернистичка револуција, многи њени токови мењали су језик, начин на који се човек изражава кроз поезију. Истраживане су форме, сонети и традиционалне песме, али не на религијски или метафизички начин којим су биле писане. У поезији, без обзира шта радиш, завршиш сам са собом и својом егзистенцијалном ситуацијом. Неки песници се током живота и сами мењају. Није правило, али кад људи остаре, постају религиозни. Таквих појава има чак и у мојој генерацији. И даље, у поезији се много више ради о томе шта се догађа овде, а не о позиву за помоћ упућеном негде тамо, горе. Нова поезија млађе генерације је веома аутобиографска, а на неки начин, повезана је са стварима из седамдесетих. Ритмичким језиком говорећи о родним питањима, слободи, они причају о себи. Моја позија је више ослоњена на шездесете и модернистички приступ, да би затим отишла у чудноват лирски наратив о судару култура, о сукобу поетских форми... У мојим последњим књигама, атмосфера је прокључала.
Говорите о вашој најновијој збирци песама за коју смо могли чути да се зове, врло сликовито, “Ждерачи коња”?
- Идеја је да коњи изумиру, сви их користе као храну, а остало их је свега неколико, па сада људи морају да једу земљу. Метафора је јасна, али коње користим и као симбол за поезију. У класичном смислу, у смислу грчке митологије, био би то летећи коњ Пегаз. Мада, не треба све то схватати буквално, јер не ради се о митолошком приказу из старине. То су само слике, а коњи у песмама су стварни коњи који трчкарају унаоколо и бивају прогањани. Прича је брутална, дешава се овде и сада, али време је заправо померено у будућност. Тако све може бити посматрано као алегорија, а много више је налик хорор филму. И много више тога је у језику, у потрази за савршеним стихом, за срцем и немилосрдношћу спрам било којих уверења. У борби против свих идеологија, хришћанства, капитализма, чак и комунизма. Реч је о великој борби. “Ждерачи коња” су трилогија.
Када је реч о уверењима, не чини ли вам се да савремени свет више не живи ни у каквом уверењу, млађе генерације делују као да се спремају за живот на Марсу?
- То је тачно, али мислим да људска врста не може дуго да опстане без уверења. Треба нам нови језик и то је управо оно што ради поезија. Истражује нове начине говора о стварима. Зато је веома важна. Већина људи је не чита, али она и даље мења наш језик. Ми више не можемо говорити о социјализму и капитализму, о Богу, на стари начин. Морамо да пронађемо нове путеве да изразимо своје егзистенцијалистичке, духовне, религијске и друге сумње. Ја нисам политичар, нисам ни свештеник, ја сам песник! Песништво је више у постављању питања, него у давању одговора. Писању песама. То је лирско искуство.
Само што је језик увек један језик, а поезија би требало да буде универзална?
- Веома је тешко писати поезију на језику који није ваш матерњи. Имамо примере, наравно. Бекет је писао на француском... Ако желите да будете блиски ритму вашег даха, морате говорити језиком којим сте причали као дете. Живео сам 15 година у Латинској Америци и пет година у Шпанији, па и даље не пишем на шпанском. Могу да преводим своје песме на шпански, иако је превођење поезије, као што каже један мој пријатељ из Перуа, немогуће. Ипак, морамо то да радимо јер без тога би били ускраћени за друга поетска искуства. Не знам какве су моје песме на вашем језику, нити могу да имам појма, али надам се да звуче добро. Зато имамо фестивале као што је Новосадски књижевни фестивал. Публика може да нас чује на нашем језику, а кад неко преведе могу да нас чују и на свом језику, уз наду да је реч о доброј верзији. То је, у суштини, тешко. Једино ако сте добар преводилац, што је већ нешто попут песника, онда можете да трансформишете звуке и створите “музику” и на другом језику.
Игор Бурић
Данска поезија и Бранкова награда
У Огранку САНУ у Новом Саду, у оквиру 11. новосадског књижевног фестивала, синоћ је одржан разговор о савременој данској поезији на којем је учествовао и Томас Боберг и други гости из Данске,земље у фокусу овогодишњег фестивала. Пре тога, у Магистрату Сремских Карловаца, уручена је 56. Бранкова награда Срђану Гагићу.
