До сада је приказан на више од 80 филмских фестивала на којим је освојио бројне награде. Уврштен је у топ листе америчких новина Wall Street Journal и Indiewire, као филм који се не сме пропустити и проглашен ултимативним филмом америчког Трибека фестивала. Кроз инсерте из десетина заборављених југословенских филмова, ексклузивне интервјуе са филмским звездама, учесницима и сведоцима златног доба кинематографије и архивске снимке са снимања филмова и Титових приватних пројекција, склопљена је слика Југославије - она званична, која се виђала на платну, и она скривена - иза кулиса. “Синема комунисто” истражује митове који су подупирали Југославију и начин на који су се фикција и стварност разишли све до коначног колапса.
После биоскопских пројекција пре три године, новосадска публика је поново била у прилици да види овај филм протекле недеље у Културном центру Новог Сада у оквиру пројекта Дан домаћег филма, посвећеног промоцији овдашње кинематографије.
Ваш филм и четири године после премијере и даље живи свој биоскопски и фестивалски живот. Како ви објашњавате тај успех и интересовање публике, посебно у свету, за овај филм?
– Мене је искрено изненадило колико он дуго траје и наводи ме на реченицу коју у филму изговара Вељко Булајић када каже да је прави испит једног филма колико дуго траје, а по њему за то је потребно да филм буде поштен. И што дуже овај филм траје, све више размишљам о тој његовој реченици и шта је тиме хтео да каже. Да ли је разлог тема које људе генерално занима - ми јесмо друштво које се увек бавило филмом, неговало кинематографију, волело биоскоп - или период који се сада враћа у колективну пажњу, а тако је дуго био занемарен, или је то зато што филм има и неку назовимо ангажовану црту.
Ја сам покушавала да покажем у филму и шта ми данас радимо са културним наслеђем и колико смо га запустили. Можда је разлог гледаности и што буди позив на неку реакцију, па макар она била и на том нивоу да се сви заједно згрозимо над оним што се дашава. Уз све то када направите историјски документарац, он не стари толико брзо као онај који се бави актуелним темама. Филм и даље игра у биоскопима у Француској, што апсолутно нисам очекивала, а ових дана добили смо позив да урадимо биоскопску дистрибуцију у Италији.
Изабрали сте занимљив приступ да кроз причу о стварању и урушавању “Авала филма”, као симбола југословенске кинематографије, представите и нестанак једне земље.
– То није дошло само од себе. Још док сам студирала нисам била превише заинтересована за домаћи филм. Одрасла сам у време када је домаћи филм био “Тесна кожа” и нисам никад мислила да су ту неки наши најзначајнији уметнички домети. Идеја за филм је у старту била потпуно другачија. Желела сам да скренем пажњу на то у ком је стању „Авала филм” данас и прикажем шта је он некада био. Тим пре што “Авала филм” нема своју архиву, иако је то филмски студио који је произвео 49 посто југословенских филмова, не постоји ниједна књига о њему, монографија, нема трагова сценаријима, фотографијама.
Међутим, што сам више залазила у причу видела сам да нестаје пред нашим очима, јер ће се ускоро продати и то као некретнина, а не као културно добро, срушиће га до темеља и то сам хтела да забележим. Али што сам дуже истраживала то сам више схватала да је причао о једном филмском студију одлична метафора за причу о земљи која је исто тако била режирана, као што су били режирани филмови које је производио „Авала филм”. Ту се јавила идеја да се може извести дупла нарација, а све се повезало када сам упознала Леку Константиновића, који је 32 године био Титов кинооператер, нажалост преминуо је месец дана пре премијере филма. Он је постао та везивна тачка између приче о једној земљи и приче о човеку који је водио ту земљу и заправо био редитељ њене приче.
Пет година сте радили на овом филму, прегледали више од три стотине филмова, претражили бројне архиве код нас и свету да би добили овако аутентичну слику једног доба. Занимљиво је да сте имали увид и у Титов лични архив. Шта сте тамо пронашли што је било интересантно за вашу причу?
– На неком анегдоталном нивоу људи широм некадашње Југославије ће вам обично рећи да је Тито обожавао филм. Када сам наишла на сценарије где су на маргинама његовом руком исписани коментари, или телеграме са снимања филмова, преписку, тада сам схватила да то није била само урбана легенда него потпуна истина. Посебно код филмова одређеног жанра, као што су партизански, који су се директно тицали његовог политичког мита и личне историје. Тито се до суштине бавио тиме како се прича преноси или ко ће да игра. У транскриптима његових разговора са глумцима видела сам како се није либио да буде филмски критичар, говорећи о свим аспектима филма. Мене је просто запањио његов однос са филмским радницима који је био заправо врло присан.
На бројним пројекцијама које су се одржавале по свету, врло често сте били у прилици да после филма разговарате са публиком. Како су у свету доживели ваш филм, тему и време којима сте се бавили?
– То се разликовало зависно од земље у којој се филм приказује, као и од узраста публике. У Америци, рецимо, је моје лаичко очекивање било да они немају баш јасну слику где је географски била Југославија и да врло мало знају о нашој историји, и изненадило ме је колико су били заинтересовани за тему. Међутим, када разговарате са америчком публиком врло брзо стигнете до тога да је прича о једној земљи која има званични сан и филмску индустрију која прозводи слике тог сна, њима савршено јасна и као паралела јер и они живе у земљи која има званични сан и Холивуд који ствара слике тог сна. Врло брзо смо улазили у неке суштинске разговоре о томе шта је национална кинематографија и чему служи.
У Европи је другачије. У Француској ме је изненадила левица, посебно шездесетосмашка генерација која много прича о Комунистичкој партији Фрацуске и Југославију доживљава као левичарску, комунистичку земљу и тражећи паралеле са сопственом историјом њиховог левичарског покрета. Све време сам им указавила да ако би правили паралелу са Титом то би пре био Де Гол који је код њих десница. Врло су били занимљиви ти разговори о историји леве идеје у Европи. Најчудније пројекције за мене су биле у бившем источном блоку, поготово са младим људима, код којих сам наилазила на невероватан отпор и став да су од родитеља чули да је комунизам најцрња од свих диктатура, и да се не може правити филм о комунизму који то не прича. Морала сам да објашњавам да Југославија није била део источног блока, да је њиховим родитељима Југославија била Запад на начин на којима је нама Европа била Запад. То је генерација која је одрасла са мантром да су сви аспекти комунизма били зло и да се политичка диктатура и не може другачије третирати.
У једној анкети пре неколико година за личност године одабрали сте младе људе који су решили да остану у Србији и да се у њој боре за остварење својих снова. Како данас гледате на то?
– Затекли сте ме с овим питањем, али начелно мислим тако. Одрасла сам у кући у којој се веровало да је важно остати овде и борити се за нешто боље. Са друге стране јако је тешко бавити се нашом професијом и веровати да ћете моћи да опстанете у времену када не постоји системска подршка, а стварна изградња каријере је скоро немогућа. Полако ми постаје јасно, што сам старија, да људи у овој професији у овој земљи, опстају из ентузијазма, а наравно што сам старија њега је све мање. Уствари то је велика дилема с којом се суочавам непрекидно. Моје теме су овде, моје приче су овде, моја емоција је овде, али да ли је то довољно да би се овде изградио живот - нисам сигурна.
Нина Попов
Нови филм „Друга страна свега”
Радите на новом филму “Друга страна свега” који је већ у припреми постигао велике успехе на иностраним конкурсима за финансирање нових пројеката. Колико вам је “Синема комунисто” отворио врата за ваш други филм и када га можемо очекивати?
– Када сам почела да радим “Синема комунисто” нисам имала ништа да покажем како бих добила подршку и све је ишло само на поверење, а моји сарадници су радили из пријатељских побуда. Тек на крају су ушли озбиљни продуценти који су помогли да се филм заврши. Овај други филм радим у копродукцији са Француском, од почетка, и захваљујући претходном, има добру конструкцију. Добили смо паре на француском филмском фонду, на Еуроимажу и код других европских продуцената што је за мене потпуно другачији начин рада. Прича новог филма почиње тамо где се “Синема комунисто” завршава, а премијера би требало да буде за годину дана.
