Винилно лице музике

Из издавачке радионице београдског Факултета за медије и комуникације изашла је књига новосадске музиколошкиње Марије Маглов „The best of: Уметничка музика у ПГП-у“,

која систематизује продукцију грамофонских плоча нашег најзначајнијег издавача, примарно се фокусирајући на поље класике, али истовремено и осветљава један значајан и занимљив период српске културе. Ауторка при томе не крије да полазиште за њено истраживање, које је на крају резултирало књигом, заправо и није била опчињеност плочама, као носачем звука, већ пре свега запитаност како издавачке куће кроје репертоар који ће бити својеврсно „јавно лице музике“.

Први винил, за који се може рећи да је изашао из окриља ПГП-а, мада је заправо носио етикету „Југословенске грамофонске плоче – Београд – Хиландарска 2“, штампан је 1951; следеће године је објављено 15 наслова, а обимнија продукција креће тек крајем те деценије, с тим да се само на две плоче налазила уметничка музика: кантата „Песме простора“ Љубице Марић и сценски ораторијум „Горски вијенац“ Николе Херцигоње. У потоњим годинама ПГП се убрзано развија, готово драматично расте производња, крајем шездесетих започета је и пракса преузимања лиценцних издања, да би на крају са етикетом ПГП-а излазила половина целокупне производње грамофонских плоча у СФРЈ.

Овај убрзани развој, међутим, није пратила и систематизована архива, тако да је Марија Маглов морала озбиљно да се потруди како би у тој шуми свеколике папирологије пронашла неопходне информације. Као илустрацију, и она сама у „The best of” наводи да су се, рецимо, у укориченој збирци докумената насловљеној са „1977. до 1979. класика” налазили подаци о издањима из читаве осме деценије прошлог века, али исто тако и из шездесетих и осамдесетих година. Тек, резултат њеног истраживања на крају ће бити, како наводи музиколог Милан Милојковић, поред саме књиге, и  најпотпунији каталог грамофонских плоча уметничке музике издатих код нас. „Велику су улогу винилне плоче имале у животу моје генерације, рођене непосредно после Другог светског рата и одрасле у социјалистичкој Југославији“, речи су  Душана Михалека, дугогодишњег музичког уредника Радио Новог Сада. „Данашња генерација, којој су увек на дохват руке и уха Јутјуб и разне апликације, тешко да може схватити читав сплет животних оклности и емоција везаних за виниле, па тако и оне у продукцији ПГП РТБ-а. И стога сам захвалан ауторки Марији Маглов што је покренула лавину сећања на те дане, а посебно сам јој захвалан што је у књизи осветлила и плоче који су издаване у сарадњи Радио Новог Сада и Удружења копозитора Војводине са ПГП-ом“.

Михалек подсећа на то да Удружење композитора Војводине никада није имало много чланова. Испочетка, наводи, десетак, да би тек од Тибора Шпигела, првог дипломираног композитора из класе академика Рудолфа Бручија, тај број почео да расте.

„А када погледамо податке из књиге Марије Маглов, у периоду после 1974. и број војвођанских издања изузетно расте. У наредних петнаестак година, у време када је било изузетно тешко публиковати штампане музичке партитуре, објављено је двадесетак ауторских грамофонских плоча. И готово да није било војвођанског композитора који није добио своју винилну „визит-карту“: Рудолф Бручи, Ерне Кираљ, Иван Ковач, Мирослав Штаткић, Славко Шуклар, Стеван Дивјаковић, Никола Петин, Душан Стулар, Карло Кробхолз, Станислав Препек, Сава Вукосављевић, Небојша Живковић, Стеван Радовановић, Душан Радић...“, навео је Михалек, истовремено захваљујући Марији Маглов што је уложила огроман рад истражујући по архивама и датотекама, те систематишући оно што је, како је истакао, „његова генерација пропустила да уради”...

М. Стајић

Од Антона Еберста до Бранке Парлић
По речима музиколошкиње Данијеле Кличковић, књига „The best of: Уметничка музика у ПГП-у“ писана је јасно, питко и промишљено, језиком који јесте стручан, али је довољно разумљив и широј читалачкој публици. Она истиче још један важан елеменат – праћење трагова аутора и извођача са ових простора. Јер, Марија Маглов је управо домаћој продукцији, са посебним акцентом на војвођанску, посветила велику пажњу. Тако нас, рецимо, „The best of” подсећа на извођење Моцартовог Концерта за кларинет и оркестар са Антоном Еберстом као солистом, које је снимљено 1956. а објављено 1978, па на домете Новосадског камерног оркестра, Новосадске филхармоније... али и на искораке у односу на тзв. канонску музику заступљену на већини издања ПГП-а, какав је, на пример, представљала плоча пијанисткиње Бранке Парлић „Erik Satie, Initiés”... 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести