Војвођанска средњоевропска рапсодија

“Чињенице су само део стварности. У мислима, градећи њен други део, отварамо врата будућности...”, почиње свој нови роман “Карусел распетих” Томислав Кетиг (1932),

један од бардова домаће књижевне сцене. Приповест, која је била у најужој конкуренцији за Пекићеву награду, а објавио је новосадски “Прометеј”, представља својеврсну “продужену руку” Кетиговог најпознатијег дела, двотомног историјског романа „Дуга сенка свитања“, који тематизује колонизацију Паноније и живот на овим просторима у осамнаестом и деветнаестом веку. Пратећи судбину двеју породица из тзв. грађанског војвођанског миљеа, Рашајски и Казимиров, “Карусел распетих”, пак, у фокусу има поглед на слике збивања на тлу Војводине у последњих три четвртине века...

- У “Каруселу распетих” написао сам мање више све што сам хтео да кажем о једном времену, о једном друштву – каже Кетиг за “Дневник”. - У многим војвођанским местима ви и данас имате двојезичне и тројезичне породице, и њих ти различити језици и различите традиције не раздвајају него напротив, спајају. И немају проблем с тим.

У посвети пријатељу написао сам стога да је овај роман својеврсна војвођанска средњоевропска рапсодија. Једноставно, пишући га имао сам само једну амбицију – да Војводину поново сместим у њен средњоевропски миље, где она природно и припада. Јер сви људи који овде живе, који су различито национално опредељени, хтели -не хтели наслоњени су на ту средњоевропску традицију.

Говорећи о ликовима који чине окосницу “Карусела распетих”, а чији су основни вредносни оријентири “култура рада и култура међунационалних односа где се разне етничке заједнице не сукобљавају, већ се свакодневно испомажу”, Кетиг не спори да је интерполирао у оно што пише неке фрагменте из властитих искустава, наравно трудећи се да се то ипак не буде превише уочљиво, препознатљиво...

- Разумљиво да у свакој од личности мојих романа има и мрвица аутобиографије. Међутим, признајем да не волим превише ту „их” (ја) форму, плашим се мало тог „мемоарског” у литератури. У сваком случају, роман “Карусел распетих” је својеврсна утопија, модел у којем измишљени наратив функционише као део стварности да би негде на крају изразио наду у млађу генерацију да ће моћи да Војводину прихвати као завичај, јер завичај је од свега једини вечан.

Иначе, непријатно ми је када неко сумња у моје добре намере, при томе износећи инсинуације на рачун мог порекла. А мој прадеда Андрија Биро је учествовао у раду Мајске скупштине у Сремским Карловцима 1848. и био члан првог њеног Главног одбора, уз Јакова Игњатовића, Николу Путника, Ђорђа Стратимировића, Јована Суботића... Није ту, наравно, уопште поента у пореклу, већ о потреби да мислимо савремено, урбано, цивилизовано, европски.. 

Када је реч о самом изражајном поступку који карактерише “Карусел проклетих”, Кетиг не крије да овај роман на известан начин заокружио досадашња његова књижевна интересовања. А она су више него шаролика – током више од шест деценија књижевног ангажмана објављивао је поезију, приповетке, романе, есеје, књижевну критику, оставио је дубок траг и на пољу публицистике и енциклопедистике, а драмски текстови, ТВ и радио драме су му извођени од Суботице и Новог Сада, преко Будимпеште и Беча, све до Сарбрикена и Келна.

- Свакако је најважније да све то заједно функционише као целина, али је чињеница да не могу да побегнем од своје прошлости драмског писца. Стога често и користим драмске форме у роману. Међутим, покушавам да будем доста слободан, модеран, да не робујем стриктним формама. Има стога пасажа који целу структуру чине другачијом, ослобођеном догми. Тако је роман истовремено и драма, али садржи и поетске фрагменте. Уосталом, и многа класична дела су хибридна. Јер, све је на крају једна драма, као што је и сам свет драматичан. Да није, о чему бисмо писали...

М. Стајић

 

EUR/RSD 122.8208