Жељко р. Андрић: Моцарт „крив” за Бетовенову награду

Такмичити се или не, пролазити кроз стресне ситуације, вероватно су дилеме сваког оперског певача, али кад се одлуче, нема више врдања и несигурности, него с вером у себе иду напред, ка могућој победи.

Неко буде сигуран од првог тренутка да жели да се упусти у то, као солиста Опере Српског народног позоришта баритон Жељко Р. Андрић, па резултат тога, ни мање ни више, буде победа у Чешкој где је освојио Бетовенову награду за најбољег певача.

Ово признање му је у доделила тамошња Европска музичка академија, захваљујући одлуци петочланог жирија, али и Моцартовим аријама које су Жељку Р.Андрићу донеле Бетовенову награду.

Учесници овог мастерклас такмичења наступали су у три чешка града. Најпре у Теплицама, седишту Филхармоније северне Чешке, па у Јаблонецу, а затим у Прагу, у концертној дворани “Сметана”. Такмичили су се и диригенти, њих чак 12, и 21 певач, међу којима су награде отишле тенору, сопрану, нашем баритону и једном диригенту.

Ово такмичење је неспецифично, и радити са толико диригената је необично. Како сте га изабрали?
- Има пуно сајтова који садрже збирно скоро сва такмичења света. Мени није био циљ да идем на такмичење, нисам неки такмичарски тип, а и у годинама сам које су већ на граници кад је у питању такмичење. Међутим, хтео сам да идем на мастерклас, укуцао то на интернету, и “појавио” се Моцарт, па “Дон Ђовани”, “Фигарова женидба” и “Кози фан туте”. Одлучио сам се за прве две опере, и онда видео да је то у Чешкој, а када сам прочитао да је и за диригенте и за солисте, једноставно сам морао да аплицирам, јер нисам никада ни чуо да постоји такав мастерклас. Одушевио сам се тиме.

Награда није новчана, него подразумева наступ са Филхармонијом северне Чешке. То сам тек тамо сазнао. У принципу сам се зато и определио. Било је изванредних диригената, њих чак 12, од којих седам стално диригује неким оркестрима. То је јако лепо искуство и за нас и за диригенте.

Колико је вредно, и потребно, упоредити се са другима, видети где си?
- То је јако важно и, уосталом, такмичења и служе томе, да неко, ко се пријавио, види где се налази и која му је позиција у том свету. Постоји ту и нервоза и притисак, али ја сам имао велику дозу сигурности, с обзиром да је мој професор певања Сеад Буљубашић ишао са мном. Сеад Буљубашић ме је само назвао, и рекао да би са супругом Милицом ишао са мном, да ми дају подршку, јер су и они схватили да је ово јако озбиљна ствар. Били су са мном свих 16 дана и зато сам се од првог дана тамо осећао као код куће.  

Мало је необично да награда носи Бетовеново име, јер се он баш не везује за вокалну уметност. Откуд то?
-  Бетовен је често боравио у Теплицама и управо се тамо упознао са Гетеом, тако да су тамо јако поносни на то, и доста тога носи његово име. И хотел у којем сам одсео зове се “Бетовен”.

Опера“Дон Ђовани” је на репертоару Српског народног позоришта, али ви нисте досад имали прилике да певате насловну улогу?
- Не, али сам учествовао на премијери те представе и певао улогу Мазета. То ми је била прва улога у животу, радио сам је као члан хора. Иначе, пре тога никада нисам певао у “Дон Ђованију”, заправо сам и Моцарта слабо радио у свом школовању и уопште, али је професор пре годину дана почео да ме притиска да радим Дон Ђованија, и сад ми је то прелепа рола.

Кад вас очекује наступ са Северночешком филхармонијом?
- Добио сам позив за 21. април, да певам на отварању Фестивала Јозефа Шука и остало је само да се договоримо за репертоар. То су добре прилике. Чешка је земља културе и на такве фестивале долазе озбиљни људи. Нама уметницима је велика радост да можемо да добијемо прилику да нас чује неко из Европе и, сад, никад се не зна. У нашем послу огромну улогу игра срећа, то да ће вас неко чути, и да ћете бити на правом месту, у право време.

Размишљате ли о томе да ли ће вам се отворити нека врата? Да ли ми прецењујемо, или потцењујемо колико једна награда, прилика, може да донесе?
- У принципу, сама награда не мора ништа да значи. Као и у свему, човек добије награду, па једноставно ништа не уради од тога. Сви ми имамо визију да прву прилику коју добијемо морамо да искористимо, да ћемо је добити сто одсто. Размишљао сам о томе када сам добио награду. Прво нисам знао где се налазим, ни каква је награда. Ништа нисам стигао ни да питам, изненадио сам се, а када сам “склопио коцкице”, мислио сам да би то могла да буде прилика за нешто веће. Међутим, не мора ништа да значи.

А, како овде стојимо, колико сте (не)задовољни могућностима које наша сцена нуди једном певачу?
- Ми имамо срећу у несрећи, у нашем позоришту. Прво, кућа има огромне могућности, ансамбли су нам сви на јако завидном нивоу. Друга срећа у несрећи је што нас има мало солиста, тако да, што год човек научи, наравно то мора да буде на одређеном нивоу, има прилику да пева.

Наташа Пејчић

 

EUR/RSD 117.5937
Најновије вести