С друге стране, ненадану пажњу имали су филмови “Трговачки путник” Асгара Фахрадија и “Месечина” Берија Џенкинса, пре свега јер су у ноћи између недеље и понедељка, по нашем времену, освојили Оскаре за најбољи филм ван енглеског говорног подручја и најбољи амерички филм у 2016.
Упркос најавама, “На млечном путу” није донео ништа ново, нити сензационалну љубавну причу. Филм се пре може схватити као омаж самом себи, не само као уметнику, што је Кустурица на неки начин и заслужио. Природа, животиње, људи, у препознатљивом споју реалности и маште - магичног реализма, причају причу о суровости рата у којој се као моменат људскости истиче фатална љубав Косте (Емир Кустурица) и Невесте (Моника Белучи). Иако људи овде знају о ком рату је реч, с којим поводом и каквим последицама, популарни Куста се (као) не бави тиме, него нам детаљима (одсечена глава у руци неког муџахедина, немилосрдни специјалци налик на војне јединице неке западне силе) сугерише ко је ту какав.
Слобода Мићаловић као Милена је најсветлија тачка овог филма и просто је развалила “обећану” Монику Белучи, чији лик, осим карактеристичне глумичине појаве, нема ништа написано или изговорено што би га иоле учинило прихватљивијим за гледаоца. Уосталом, као и много штошта друго у филму чија би бајковитост, ефектна фотографија и монтажа, требало да надоместе све драматуршке слабости и недостатке.
„Месечина” приличног новајлије и непознанице на широј сцени, Берија Џенкинса, филм је специфичне поетике, коју карактерише чистост и сведеност - неоптерећеност вишком детаља. У три поглавља као да је скициран цео живот једног карактеристичног Афроамериканца у САД, од проблема у детињству (породица/ улица), преко средњег доба (школа/ поправни дом), до проблема у зрелости (улица/ породица). Питања идентитета и сексуалности (емоција) у првом су плану “Месечине”, снажно потцртани у филму практично невидљивим, али веома очигледно присутним хаосом друштва које за огроман део своје популације на та иста питања нема одговор.
Понајбољи филм до сада виђеног програма Феста у Новом Саду заправо је остварење Асгара Фахрадија “Трговачки путник”. Најсложенији, најдубљи и, такође, најљудскији. Професор који ради и као глумац, живи са глумицом која доживи препад у њиховом новоизнајмљеном стану. Потрага за починиоцем одвешће га у још веће рушевине од оних које су остале у њиховом бившем дому, којем је запрећена урбанистичка катаклизма, у поноре човекове душе, достојанства, воље и жеље да ствари учини добрим, исправним. Представа коју спремају и изводе паралелно, знаменити комад Артура Милера “Смрт трговачког путника”, послужиће само као још једна у низу финих, ненаметљивих драмских линија које опцртавају и кидају ткиво свакодневице у Ирану. Или било где другде.
Игор Бурић
