Живот романа „Иследник”

Крајем прошле недеље, књижевнику Драгану Великићу је уручена награда “Кочићево перо” за роман “Иследник” (издање “Лагуне”). Председник жирија Никола Вуколић истиче да је „у делу криминалистичког наслова

 Великић објединио два литерарна поступка: да живот описује али га и тумачи, а све то чини на један сасвим нов, неуобичајен, оригиналан начин, стрпљивошћу проницљивог инспектора који своја минуциозна запажања исписује са субјективним белинама властитог али и заједничког људског памћења, јер иста стварност није идентична за све људе“. Он је оценио да ће „Иследник“ сигурно наћи читаоце и у публици која претендује на занимљивост и која чита у општој пандемонији нечитања, али и међу култивисаним литерарним сладокусцима, критичним и захтевним.

Занимљив и за досадашњи романескни Великићев опус поприлично интиман роман који би могао да се, најкраће, сажме у три тезе; као својеврсна истрага сопственог живота (приповедача, али и писца?), трактат о смрти ближњег, и класична проблематизација аксиома “мајка и ја” (истина је да писци чеће прибегавају синтагми “отац и ја”). Јурећи, а без журбе, за сликама, то јест фотографијама у којима се сновидно, али прецизно смењују топографске коте, као и портрети јунака романа, једнако колико и живота, наш вредни и умешни приповедач успева да дочара озбиљну потрагу  за временом које не сме бити изгубљено, шармантном и убедљивом методом приповедања тима Прустовог “колачића”.

Великић је створио препознатљив и убедљив литерарни свет, о чему је и сам говорио када се захваљивао на награди, када је, као омаж великом класику, испричао да је, тек што је пошао у школу, у едицији „Српска књижевност у сто књига“, под редним бројем 46, пронашао књигу „Изабране странице“ Петра Кочића. Пошто је прочитао приповетку причу „Јаблан“, књига под бројем 46 још дуго је била једина коју је читао из библиотеке „Српска књижевност у сто књига“.

- Сваки писац – изјавио је Великић - прижељкује да створи препознатљив литерарни свет за који не важе правила земаљских катастара, свет у којем је уписано искуство читаве једне егзистенције. То је оно чему се у потаји писац нада. Кочић је у томе успео. Више од тога нема. 

Ђорђе Писарев
 

Вијоре се заставе

Две године је Вила “Марија” била војни хотел под именом “Централ”, у којем су живели енглески официри. Причало се се да је за време рата ту био бордел затвореног типа, који је, након капитулације Немачке, преко ноћи постао хотел за високе официре. У септембру 1947. године извршена је примопредаја града. Мој отац, млади поручник Југословенске ратне морнарице, стоји на палуби тенконосца на улазу у пулску луку. Англо-америчке трупе напуштају град. Уследило је народно весеље. Са звучника по терасама и стубовима уличне расвете ођекују говори, партизанске песме и маршеви. Вијоре се заставе. Пароле по зидовима. Панои са ликовима народних хероја. Еуфорија овековечена у филмским журналима на платнима биоскопа широм земље која је коначно заокружила своју територију.

(Одломак из романа „Иследник”)

 

EUR/RSD 117.9290
Најновије вести