Davorka Daša Bosnić: Univerzalni jezik emocija

izvodi širom sveta prepoznatljivu romsku muziku prirediće koncert u vrtu Srednjoškolskog doma u Nikolajevskoj ulici.

Jedan susret Igora Dunjića, Slobodana Simonovića 1983. godine sa Sanjom Uzelac i Davorkom Dašom Bosnić, koje su do tada pevale u Akademskom horu „Branko Krsmanović” ... i „Ođila“ započinje svoj život u koji se uključuju i Nikola Diklić i Boris Nikolić. Od svog formiranja grupa je posvećena romskoj muzici, oslanjajući se na tradiciju teatra “Romen” iz Moskve i muziku iz legendarnih filmova Cigani lete u nebo, Moja slatka umiljata zver i drugih.

Od 1985. do 1990. godine „Ođila” je objavila tri albuma (dva zlatna)i održala na stotine koncerata. Na trećem, zabeležena je muzika iz filmova Tamna strana sunca, Drugi čovek i Osmi dan u nedelji, u kojima su članovi bili ne samo muzičari već i glumci. U istom periodu, “Ođila” je osvojila i nagradu “Orfej” za najbolju ploču po izboru JRT-a, kao i evropsku nagradu za najbolju pesmu (Solniška) na Takmičenju za najbolji radio-snimak u Evropi. Ansambl je predstavljao Jugoslaviju na Svetskom festivalu romske muzike 1988. u Londonu, gde je dobio više priznanja i pohvala čak i od “Džipsi Kingsa“. Četvrti kompilacioni album sa studijskim i lajv izvođenjima objavljen je 1994...

Nakon početka rata na prostorima Jugoslavije, bend se gasi, dva člana odlaze u inostranstvo, a troje iz originalne postave ostaju u Beogradu i nastavljaju muzički život kao grupa “Romano 4″. Oni su napravili bazu za povratak grupe “Ođila” na muzičku scenu u maju 2007. označen uspešnim koncertom u Beogradu. Članovi grupe “Ođila” sada su Sanja Uzelac, vokal, Davorka Bosnić, vokal, Slobodan Simonović, gitara i vokal, Boris Nikolić – solo gitara i prateći vokal, Andrej Stefanović – bas gitara, gitara i klavijature, Željko Stepanović, harmonika, prateći vokal.

Sa jednom od članica grupe, Davorkom Dašom Bosnić, razgovaramo o njihovoj dugogodišnjoj posvećenosti muzici, sasvim originalnom konceptu benda, nezaboravnim pesmama koje su i danas žive i prepoznatljive i pripremama za novi susret sa novosadskom publikom.

* Šta vas je privuklo ruskoj romskoj muzici i opredelilo da upravo njoj posvetite vaš životni umetnički angažman?

– Privuklo me je mnoštvo otvorenih pitanja, nedoumica, strahova, lične nesigurnosti... a onda: Buum :”Cigani lete u nebo” i neka čudna „identifikacija“, prepoznavanje porodice. Znala sam, da, ako budem ikada pevala, to će biti to: ciganska muzika, ruska! Kao da su tu ležali odgovori na sva moja pitanja, kao da mi ta priča nije bila nepoznata, i ulasku u nju nisam se mogla odupreti, iako je došla deset godina kasnije. U „Krsmanoviću“ sam upoznala Sanju, ona je srela Igora i Bobana i nepogrešivo je znala da moramo raditi zajedno, jer „slučaj - ne postoji”.

* Šta je uticalo na vaše umetničko formiranje?

– Svakako moje rano, porodično okruženje, kao i mogućnost da upijam kvalitetne „stvari”, osetim, važnost i lepotu pisane, izgovorene reči, snagu pokreta tela, miris, boju zvuka... Bilo je to vreme, kada su se mediji jednako utrkivali da nam lepotu približe. Tata, koji koji je voleo muziku i lepo je pevao kada bi bio raspoložen, pevao nam je često. Preneo mi je i ljubav ka ruskoj muzici, jeziku, kulturi, horskoj muzici. Voleći sve to, verovatno sam i njegovoj ljubavi bila bliže. Ali ne, nije mi nedostajala, samo mi je uvek trebalo više, od svih oblika ljubavi.

* Tokom proteklih decenija priređivali ste koncerte širom nekadašnje Jugoslavije, ali melodije vašeg ansambla prepoznatljive su i van tih granica. Šta po vašem osećaju čini tu muziku toliko prijemčivom širokom krugu publike svih generacija?

– To je svakako univerzalan jezik emocija, koje su u središtu našeg muzičkog izražavanja, što muzika sama po sebi jeste.

* Vaš program u Novom Sadu nazvali ste „Buđenje duše”, kakav program publiku očekuje na tom novosadskom koncertu?

– Jedino što treba očekivati je upravo u skladu sa nazivom koncerta. Nadam se da ćemo sebe i snagu sopstvene budnosti predstaviti adekvatno, što znači da će ta budnost imati snagu da zadovolji potrebe svih onih koji će doći na koncert i to vreme podeliti s nama. I da ćemo, po završetku, pronaći katarzu univerzalne istine ispunjenih bića.

* Kakvi su planovi grupe „Ođila“, da li je možda u pripremi novi album?

– Mislim, da smo mi odavno prestali da planiramo put kojim bismo, kao grupa, išli. Nismo to radili čak ni dok nam je karijera bila u usponu. Muzička karijera. Tako da ne planiramo ni nova izdanja, ni turneje, ni koncerte. Želimo ih svakako, ima ih taman koliko ih je potrebno, ali to kao da ima neki drugačiji put i kao da ne zavisi od naših planova.

No, to je možda, samo moj utisak i samo moj odnos, prema sebi u muzici, kao nekoga, ko nekada ima, a nekada, možda, misli da nema šta da kaže. Kakav vam je život, takva vam je i muzika – to je  „ođila“ (ođi-duša, đila-pesma). Mi kao grupa, sada isijavamo neku zajedničku energiju kada se sretnemo. Kao da tada stavimo na sto sve što smo u „međuvremenu” naučili, i - volimo se... To ćemo podeliti sa publikom.

Nina Popov

Svetlo na kraju tunela

* Vaša publika možda ne zna podatak da ste po struci psiholog. Kako se taj vaš posao dopunjuje sa muzikom kojoj ste toliko posvećeni?

– (smeh)... E sada će im biti jasno... (smeh)... Svakako se dopunjuju, mada se ponekada i meni učini da nisam ni muzičar, a ni psiholog. Kao da se ceo život, veoma ozbiljno igram, „kao da” igre, one dečje. Ništa, zapravo, ne shvatam toliko ozbiljno da bih robovala ambiciji postizanja nekog konkretnog cilja, čak nisam znala ni da ga postavim. Osim što je muzika moje sredstvo uzdizanja do Ljudskosti. Toga sam svesna i na tome sam zahvalna. Muzika je unela red u moju, nekada davno pobrčkanu emocionalnost, koja je pretila da me sagori, da ne shvati sopstvenu vrednost, ni snagu, ni suštinu... Moje svetlo na kraju tunela. Ooooh, ima tu još mnooogo toga, da se „uređuje“.