Ljubav prema konjima se prenosi s kolena na koleno

 apostrofirao ime vozača dvoprega u dečjoj konkurenciji Nikole Cvjetićanina i upregnutog para konja čija imena, kako je rekao, „već i vrapci znaju”. Radilo se o Vidri i Lasti, Ajši i Tauru ili o Plutonu i Bukefalu, rasnim paradnim lipicanerima.Poslednji zapažen rezultat četrnaestogodišnji Nikola, inače odličan učenik OŠ „Jovan Dučić” iz Petrovaradina, ostvario je na nedavnom „Loristu”, kada je na specijalizovanom Sajmu konjarstva pobedio na „Horsvilu”.

– Bila je to praktično kruna tek završene sezone, koju ću pamtiti po osvajanju prvog mesta u Vojvodini, na osnovu zbira bodova svih takmičenja, a bilo ih je u 2016. godini više od četvrdeset – navodi u dahu naš mlađani sagovornik, uz tek poneku intervenciju oca Mileta, dok u pozadini sobe njihove kuće na Tranyamentu, iznad obojice šljašti odsjaj desetine osvojenih pehara.



Otac Mile, vredni domaćin, koji, osim što obrađuje 30 jutara zemlje, uzgaja ovce i svinje, posebnu strast gaji prema konjima, a svoju pasiju lako je preneo i na ostale ukućane - majku Devu, suprugu Mariju, kćeri Milicu i Aleksandru i jednog od junaka ove priče, naslednika Nikolu.



– Moji preci došli su iz Like pre pola veka, a konje su držali još desetak godina, pa pamtim nešto iz tog perioda, kada sam i zavoleo te divne životinje – veli Mile. – Posle dvadesetak godina, dobio sam svog prvog konja, Sokola. Bio je to očev poklon i od tada se naša mala porodična ergela polako proširila. Danas imamo šest paradnih konja, ždrebence Mister i ponija Moli, jer je i baka Deva, kao jedan od glavnih „donatora i finansijera”, zaslužila svog ljubimca.

Druženje, vožnja dvoprega, svečana odeća, parade fijakera, putovanja po vojvođanskim gradovima i onim po Srbiji lepote su tog, za naše prilike svakako skupog, hobija, ali Mile spremno nudi odgovor na pomenutu opasku.



– Jedan od naših prijatelja koje smo stekli međ onima koje vezuje ljubav prema konjima, izvesni dr Rajković, rekao bi vam da konj dnevno košta koliko i kutija cigareta. Dakle, za balu sena i tri kilograma kukuruza ili zobi, dovoljno je odreći se pomenutog poroka i dobićete priliku da uživate u vašem četvoronošcu – veli Mile, koji kaže da je pre 25 godina neko od naših kolega iz „Dnevnika” zabeležio zanimljiv detalj ispred njihove porodične kuće, te je u našem listu osvanula fotografija na kojoj su obuhvaćeni traktor, „stojadin” i konj Soko.

Sin Nikola još nije načisto s tim šta će upisati posle osnovne škole, ali je više nego siguran da će se još dugo družiti s konjima, u čiju smo se lepotu i gracioznost uverili na licu mesta.



– Pomažem ocu u čišćenjeu štale i improvizovanog korala, hranjenju i timarenju konja, koji iziskuju određenu pažnju. Sve ih, čini mi se, pođednako volimo, ali kada počnu da odlučuju nijanse, najdraža nam je šesnaestogodišnja kobila Vidra, najstariji među konjima – veli Nikola, koji naglašava da mu vožnja dvoprega ne oduzima previše vremena od školskih obaveza.



 S. Savić

 

Avio-majstor fijaker napravio



Kao suvozač u dvopregu, Nikola se kalio uz oca Mileta koji mu je, kada je preuzeo mesto vozača, postao glavni mentor.

– Ćerke su tu da ulepšaju reviju, da ukrase fijaker – veli Mile, ponosno nam pokazujući najnovija, specijalno izrađena kola. – Napravio ih je Nestor Slepčev sa Čeneja, poznat po izradi aviona.