ANA BEBIĆ, PEVAČICA Estrada je borba sa lavovima

Publici je, na radost njenih fanova, donela novu sebe - zrelu ženu koja je u međuvremenu odrasla, ali i sazrela muzički i s drugačijom energijom i samopouzdanjem donela neki novi pravac kojem će i ubuduće težiti. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin pevačica ističe da su njen tim i ona dugo „krčkali“ novu pesmu, u koju su se već na prvo slušanje zaljubili.

– Ta pesma je bila tako pozitivna da me je na prve taktove terala iz stolice. Ja se generalno kao izvođač nisam smestila u neku fioku pa mi je bio dozvoljen taj izlet u novi fazon. Meni ova pesma zvuči kao retro pop, ali moderan, što mi je super. I veoma mi je drago što se pop muzika vraća na velika vrata i što sve više izvođača dobija priliku da peva pop muziku. Zadovoljna sam i kako pesma na kraju zvuči i kako smo sve složili. Veoma dobro sam se u njoj pronašla. Rekla bih da je i tekst ozbiljniji. Sad sam žena i mislim da na pravi način mogu da iznesem takav tekst koliko god da je koketan, iskren i otvoren. Mislim da sam sada došla u pravu neku životnu fazu da mogu da iznesem takve tekstove. 

A šta biste u ovoj životnoj fazi, sada, kada ste sazreli i životno i muzički, mogli i voleli da ponudite publici nakon ove pesme?

– Volela bih da kroz muziku poručim publici da možeš da imaš nešto više od karijere - da možeš da imaš i porodicu, a da pri tom uživaš i u sebi, svom poslu i nekim svojim zadovoljstvima. Da ne mora da znači da ako postaneš majka i supruga da samo to moraš da budeš. Sad, kad sam ostvarena na mnogo nekih polja o kojima sam kao klinka sanjala, mogu da ponudim neku drugačiju, pravu žensku energiju i da budem sve što želim. Na kraju krajeva, šta god da bude i sa mojom karijerom, muzikom, i, evo sad sa ovom novom pesmom, uvek ću imati taj stub porodice i onda sam i ja nekako opuštenija. Znam čemu se uvek vraćam, ko me čeka i ko je tu za sve moje i dobre i loše strane.

A šta mislite jesmo li kao društvo pomalo licmerni kad se borimo protiv seksističkih stavova, a onda u medijima pročitamo naslov: „Sećate li se Ane Bebić? Nekada je bila uspešna, a onda se zbog dece povukla sa scene“?

– Da, jeste, istina je. Imam osećaj da ljudi ne praštaju to što si se povukao i što želiš da budeš malo sa svojom porodicom. Prosto uvek moraš da budeš u toj nekoj mašini da bi te ljudi doživljavali. Čim malo staneš, čim kreneš nekim prirodnim životnim tokom, publika to nekad baš i ne prašta do kraja i zbog toga mi bude žao.

A je l’ mislite da je publika takva i prema muškarcima?

– Mislim da je tako sa svima. Doduše, muškarci se sigurno ne povlače iz posla kao mi žene. Moj muž je, kada sam se porodila, nastavio da ide na posao, na trening... Ja narednih godinu dana na početku nisam mogla da izađem iz kuće duže od dva sata jer sam dojila. Ne mogu tek tako da se vratim svemu što sam bila ja. Život vas nauči drugim stvarima i postavi vam druge prioritete. Mislim da je malčice lakše muškarcima. Oni se malo duže povezuju sa decom nego majke, koje su imale intimniji odnos kroz dojenje pre svega i nošenja bebe u stomaku devet meseci. Mi žene odmah moramo da budemo tu, odmah moramo sve mi. Ne mislim ni u jednom momentu da sam ja bolja ili lošija zato što sam majka, ali to je život.

Ovom pesmom se sad definitivno vraćate na scenu. Koliko vam je uzbudljivo da opet gradite neki svoj novi muzički početak budući da ste dugo pauzirali sa pevanjem zbog porodice?

– Mnogo mi je uzbudljivo. Tog dana kada je nova pesma izašla bila sam sve vreme napeta. Sam taj momenat, kad sam krenula da se vraćam u muziku i opet otišla u studio da se družim sa kreativnim ljudima, da pričam o poslu, da se vraćam u kolosek kao što je muzika, je za mene genijalan. Kada sam ulazila u ovaj posao nije bilo toliko društvenih mreža. Sve se promenilo. Pevači sad svaka dva meseca moraju da izbace pesmu, da svaki dan budu aktivni na društvenim mrežama. Malo je sve to ubrazano, a, čini mi se i naporno, jer non-stop morate da budete interesantni, da intrigirate, budete drugačiji i pristuni, a to baš iziskuje i dosta pažnje i vremena i rada. Moram priznati da mi se, ipak, malo i dopada taj momenat. Pre svega jer se vraćam samoj sebi, jer ja sam ipak osoba koja jako voli muziku i mislim da moram da se bavim njome da bih bila potpuna. Da bih bila dobra i svojoj deci i suprugu. Valjda to tako ide.

Da li biste danas imali smelosti da se pojavite u nekom muzičkom takmičenju kada znamo da svako može da postane popularan i da fokus više nije na pevanju?

– Mislim da je sad važnije da gledaš muziku nego da je slušaš. Ali, ja bih se opet nekako borila za sebe, pa, i ako nisam najzgodnija i najlepša, sigurno bih pokušala na neki drugi način da šarmiram publiku. Ipak, iz ove kože ne bih se sigurno upuštala u neko takmičenje. Mislim da sam se dovoljno dokazivala i da je sada bitno da stanem na noge, ali da mi se „Operacija trijumf“ nije dogodila sigurno bih se upustila u još neko takmičenje jer je to najbolji i najbrži način da se neko predstavi publici.  

Kažete nije bilo društvenih mreža kada ste počinjali, ali čini mi se da nije bilo ni toliko prostora da svako uspe. Vratili ste se na scenu u vreme kada svako može da bude u samom vrhu slušanosti na Jutjubu. Koliko vam je zbog toga borba za uspeh veća i da li zbog toga ipak morate da budete proračunati kada birate nove pesme?

– Naravno. Koliko god želite da date sebe morate uvek da pratite i osluškujete publiku. Ipak je ona ta koja će da vas podrži ili ne. Ne ide da snimim R’n’B pesmu, a da ona sad nije aktuelna. Volela bih, naravno, da budem u svom fazonu, ali i da idem uz publiku. Ali zaista je tako kako ste i rekli. Nije svako pre mogao da napravi karijeru. Danas malo budete blesavi, imate svoj stajling i ođednom svi krenu da vas prate. Ali, pitanje je koliko će to da se održi. Svi smo u ovom svemu nekako novi. Ipak, meni ovi klinci, koji sada rade muziku, super. Veoma su kreativni. Oni guraju svoju priču, a na nama je da se prilagođavamo i da ih lovimo. Imam osećaj da su oni počeli da diktiraju muziku više nego ona stara garda muzičara.

Šta je „Operacija trijumf“ značila za mladu devojku iz Metkovića, nespremnu za ono što je velika scena, a šta za Anu Bebić koja ima ozbiljan glas koji želi da pokaže svima?

– Pa za jednu malu devojku iz Metkovića je to značilo zaista mnogo. To mi je bila velika odskočna daska bez koje ne bih mogla da kupim publiku niti da se na taj način predstavim. To je bio ozbiljan projekat koji je mene iznedrio. Mnogo mi je značio sam taj odnos prema publici i ti profesori koji su radili sa nama. Oni su zaista doprli do mene na neki poseban način da sam stvarno počela da razmišljam na drugačiji način o muzici nego pre. Nisam do tada razmišljala o interpretaciji niti o tome da nije najbitnije kako izgledaš, nego na koji način ćeš ti da izneseš muziku. To takmičenje je meni kao osobi stvarno mnogi. Pored svega, počela sam da se upoznajem sa estradom i da uopšte osetim kako ta mašinerija radi. Tu sam prvi put shvatila da nije sve tako crno i belo kao što smo to mi svi doživljavali pre i da nije toliko jednostavno, kao što je meni izgledalo. Ovaj naš posao je konstantna borba sa lavovima, koji su isto tako željni svega ovoga čega sam željna i ja i to je konstantno jedno dokazivanje i borba sa sobom.

Vladimir Bijelić

foto: Ivana Savić