Slobodan Drapić: Srbin s jevrejskim mentalitetom

Rođeni Novosađanin Slobodan Drapić, u vreme dok je odrastao u kraju u okolini Železničke stanice, nije maštao o tome da će veliki deo života da provede u Izraelu, tim pre što je u rodnom gradu želeo da postane poznati fudbaler. I ne samo to: išlo mu je prilično dobro, trenirao je omiljeni sport u Vojvodini, potom igrao u Novom Sadu, a onda...

- Bila je 1988. godina i bio sam tada član „kanarinaca“ s Detelinare – prisetio se Drapić, prilikom posete majci u Novom Sadu. – Igrao sam u Voši s mnogim znanim fudbalerima, lepo smo se družili, ali je jako teško bilo ući u prvi tim crveno-belih. Otišao sam u ekipu Novi Sad, koji je te godine imao baš jaku ekipu. Vojvodina je tada ispala iz Prve lige i žestoko smo se borili s njom, ali je „stara dama“ na kraju drugoligaškog takmičenja bila prva, a mi smo ostali odmah iza nje. Po završetku prvenstva, više igrača prešlo je u Vošu i koja je nedugo potom osvojila i drugu šampionsku titulu.

Mnogi igrači Novog Sada tada su otišli i u inostrane klubove?

- Nekako baš tada saznao sam da je moja majka Jevrejka i da postoji mogućnost, ukoliko bih otišao u Izrael, da tamo nastavim karijeru i dobijem državljanstvo. Tog leta sam, iako sam još imao ugovor s „kanarincima“ posetio tu zemlju, s namerom da vidim kakav fudbal se tamo igra. Saznao sam da nije loš, da može i lepo da se zaradi, pa sam odlučio da odem. Potpisao sam ugovor s Makabijem iz Natanije, dobio pasoš Izraela i uskoro nastupio i za reprezentaciju. Nažalost, dobio sam tuberkolozu i osam meseci nisam mogao da treniram i igram fudbal. Usput sam se oženio Izraelkom i od tog trenutka znao sam da je moja budućnost u toj zemlji.

Uspevate li češće da dođete u Novi Sad?

- Kad god imam vremena, dođem kako bih obišao mamu, koja se vratila u Novi Sad. Odem i na očev grob, koji je nekada igrao za Grafičar,  ali obavezno posetim i prijatelje, poput Vase Orlovića i Bajića. Nađemo se, popijemo piće i evociramo uspomene i, što je za mene jako važno, udišemo ovaj vazduh i mirišemo opojni miris lipe, a to je nešto čega tamo nema – naglasio je Drapić.

Pokidali ste prednje ukrštene ligamente kolena i rešili da napustite aktivno bavljenje fudbalom?

- Baš tako, ali želeo sam da ostanem u svetu fudbala, to je moja ljubav i nešto što volim svim srcem i počeo sam da učim trenerski posao. Nisam imao nikakve veze koje bi mi pomogle i počeo sam da treniram klince, sa željom da profesiju što bolje izučim. Polako sam napredovao i stigao do mesta pomoćnika Roniju Leviju u Makabiju iz Haife, gde sam se zadržao pet godina. Osvojili smo tri titule, bili učesici u evropskim kupovima, a bio sam ujedno i direktor klupske omladinske škole. Radio sam posle toga u još nekim klubovima, a onda me je Avram Grant, 2011. godine pozvao da mu budem asistent u Partizanu. Proveo sam tamo sedam divnih meseci i, na neki način, time ostvario dečačke snove. Maštao sam, naime, kako bi bilo lepo biti u Zvezdi ili Partizanu i, iako nisam došao kao igrač, bilo mi je jako zanimljivo da se upoznam s tim kako izgleda živeti i raditi u jednom od dva najveća srpska kluba.

A kakva je situacija s Vojvodinom?

- O, to jeste moja životna želja! Bilo bi sjajno trenirati Vojvodinu i vratiti se malo u Novi Sad, ali... Ne znam koliko je ovde izraelski fudbal popularan i koliko ljudi, osim Avrama Granta, poznaju trenere koji u njemu rade. Znam da je ova igra tamo jako napredovala i da je danas na dobrom nivou, čak i u evropskim takmičenjima i da mi nikakav problem ne bi bio da radim u Vojvodini, Partizanu ili Zvezdi.

Vratimo se u sadašnji trenutak. Šta je u njemu vaša stvarnost?

- Imam već 57 godina, bio sam u Izraelu među najboljim trenerima zahvaljujući dobrim rezultatima s ekipama koje sam vodio. Samostalno sam radio u Bejtaru i osvojio treće mesto i igrali smo u Evropi, zahvaljujući čemu sam stekao i određeno iskustvo nastupa u toj konkurenciji. Prošlu sezonu sam proveo u prvoligašu Kirjat Šmonau, kojeg sam preuzeo kada je bio na poslednjem mestu, a u plej-autu smo bili najbolji, pa sam ponovo proglašen za jednog od najboljih stručnjaka u Izraelu.

Kako se osećate duboko u sebi, da li ste Srbin, ili ste postali pravi Izraelac?

- Ja sam Srbin i to ću uvek da budem. Međutim, već 33 godine živim u Izraelu, primio sam mentalitet tamošnjih ljudi, pa se delom osećam i kao Jevrejin. Ipak, ljudi me tamo opisuju kao „nervoznog Srbina“, zahvaljujući pre svega tome što sam bio takav kao igrač. Pripadam staroj školi fudbala, kada je takozvani „treš tok“ bio normalan, a danas se igrači odmah žale kada čuju neku psovku. Da je u naše vreme postojao instagram, neki ljudi bi završavali u zatvoru, ali svako vreme nosi svoje i s tim sam se odavno pomirio – dodao je Slobodan Drapić.

Tekst i foto: Aleksandar Predojević