IZ GRADA NA BEGEJU DOŠLO JE ČAK DEVET KAPITENA U REPREZENTACIJE Na 90.000 stanovnika imali smo kapitene za ŠEST sportova iz Zrenjanina, evo i koji su

U srpskoj sportskoj mitologije odavno živi legenda iz Čačka prema kojoj je uslov za vrhunskog košgetera da opere ruke u Zapadnoj Moravi, na kojoj leži taj grad. „Rodila“ ju je statistika po kojoj je Čačak dao više od tri tuceta košarkaških reprezentativaca i neke od najboljih strelaca Srbije, Jugoslavije i Evrope, poput Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića i Željka Obradovića.

Pandan ovoj čačanskoj priči je mit iz Zrenjanina, gde se pripoveda da onaj ko se okupa u Begeju, koji protiče kroz tu banatsku varoš, ima dobre šanse da postane kapiten neke državne reprezentacije. Temelj toj tvrdnji je podatak da je iz timova tog grada, sa manje od 90 hiljada žitelja, poteklo devet kapitena naših najboljih seniorskih selekcija, i to u šest sportova. Prosek, verovatno ginisovski i u svetskim razmerama – jedan kapiten državnog tima na deset hiljada stanovnika.

Valja istaći da je grad na Begeju imao šampionske ekipe u košarci, odbojci, rukometu, stonom tenisu, kuglanju, mačevanju i veslanju, zbog čega je dobio nadimak „Grad sportova“.

Lista kapitena od Locija, Galića i Simića...

Predvodnik Zrenjaninaca koji su postali kapiteni naših najboljih državnih selekcija bio je košarkaš Vilmoš Loci (1925-1991). Kapitensku traku je nosio od 1953. do 1957, kada je smatran najboljim košarkašem u Jugoslaviji. Bio je i prvi jugoslovenski sportista sa 100 nastupa u dresu sa državnim grbom.

Bora Stanković, dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA), za Locija je rekao da je „svojom virtuoznom igrom doprineo napretku svetske košarke“. Po mišljenju  Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice „bio je jedan od naših najboljih košarkaša sredinom prošlog veka, a mesta bi imao i u potonjim trofejnim generacijama ove zemlje“. Smatrali su ga „zanesenjakom košarkom“, virtuozom u igri i vrlo preciznim šuterom. Sa njim u sastavu, zrenjaninski Proleter je (1956) jedini put u svojoj istoriji bio jugoslovenski šampion.

Fudbaler Milan Galić Gale (1938-2014), jedan od najboljih napadača Evrope i sveta u svom igračkom dobu, kapitensku traku je nosio u zlatnim godinama jugoslovenskog reprezentativnog fudbala. Na Olimpijskim igrama u Rimu (1960), kada je osvojena zlatna medalja, u Kupu evropskih nacija u Parizu iste godine, gde se stiglo do srebrnog odličja, i na Svetskom prvenstvu u Čileu (1962), kada su „Plavi“ bili četvrti. Galića su za kapitena, kako je tada pisano, izabrali njegovi igrački i ljudski kvaliteti, po čemu je bio široko cenjen.

Fudbal je počeo da igra u zrenjaninskom Proleteru, kao tinejdžer iz doma za ratnu siročad. Redak igrački dar ga je, sa obala Begeja, odveo u beogradski Partizan, gde je ubrzo postao reprezentativac. Zanimljivost iz njegove bogate karijere je i da je bio kapiten i omladinske reprezentacije naše zemlje.

Milan Galić je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova. Bilo bi ih sigurno i mnogo više da nije bilo propisa po kom igrači koji su postali profesionalci u inostranstvu (on je posle Partizana igrao u Belgiji i Francuskoj) nisu pozivani u državni tim.

Rvač Branislav Simić (rođen 1935) je, posle Galića, bio prvi zrenjaninski sportista koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Taj veliki uspeh ostvario je na OI u Tokiju 1964. Četiri godine kasnije, na OI u Meksiko Sitiju, gde je na otvaranju nosio zastavu Jugoslavije, domogao se bronzanog odličja. Ovaj pedagog po struci bio je i vicešampion sveta i 11 puta prvak Jugoslavije.

Rvanje je u njegovo vreme donelo dosta medalja Jugoslaviji, a u reprezentaciji koju je godinama predvodio kao kapiten bilo je više osvajača medalja na najvećim svetskih takmičenjima. Gotovo ceo svoj sportski vek proveo je u zrenjaninskom Proleteru, gde je bio pravi mamac za mlade talente.

Dugo je bio rvački sudija – pravdu je delio na šest OI u nizu, od Los Anđelesa 1984. do Atine 2004. godine. Za najboljeg arbitra sveta u tom sportu proglašen je 1987. Već nekoliko godina Branislav Simić živi u Domu za stara lica u Novom Sadu.

... preko Vujina, dva Grbića i Rnića...  

Zrenjanin je iznedrio i kapitena bokserske reprezentacije Jugoslavije, i to one u kojoj su bili Mate Parlov, Svetomir Belić, Ljubinko Veselinović... koje su, kao velikane plemenite veštine, znali i Evropa i svet. Bio je to Zvonko Vujin (1943-2019), prvi naš bokser koji je osvojio dve olimpijske medalje – obe bronzane. Prvu u Meksiku (1968), a drugu u Minhenu (1972). Bio je vicešampion Evrope, više puta prvak Jugoslavije i Balkana i pobednik na Mediteranskim igrama.

Zvonko je celu svoju blistavu karijeru proveo u zrenjaninskom Banatu, u kome je prošao put od gradskog „antihrista“, kako su ga zvali zbog mladalačkih nestašluka, do velikog šampiona. Na njegovom primeru, pričali su njegovi Zrenjaninci, dokazalo se da je boks plemenita veština, „jer je mlađanog tinejdžera učinio dobrim čovekom“. I slavni Mate Parlov nije štedeo pohvale kad je govorio o Zvonku, nazivajući ga velikim nokauterom i vrlo dragim prijateljem.

Kad je reč o zrenjaninskom, srpskom i jugoslovenskom sportu, u njihove anale upisana su imena tri odbojkaša Grbića – Miloša i njegova dva sina Vladimira i Nikole.

Miloš Grbić (1943-2008) je u dugoj karijeri bio igrač, kapiten i selektor državnog tima, što je sportski raritet. Njegov najveći igrački domet je osvajanje srebrne medalje za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu 1975. godine u Beogradu.

Njegovi slavni sinovi osvajali su mnoštvo medalja na najvećim međunarodnim takmičenjima i postali „stanari“ svetske odbojkaške Kuće slavnih, a mlađi Nikola je, poput oca, kao kapiten nekoliko godina predvodio našu vrlo uspešnu reprezentaciju, najbolju u istoriji tog sporta na našem prostoru. Sa Nikolom na čelu, selekcija naše zemlje je stigla do olimpijskog i evropskog „zlata“, titule vicešampiona sveta i niza drugih odličja i trofeja.

Nikola Grbić je četiri godine bio i trener reprezentacije Srbije, sa kojom je osvojio evropsku „bronzu“ i prvo i drugo mesto u Svetskoj ligi. Već nekoliko godina je prvi stručnjak u državnom timu Poljske gde beleži odlične rezultate.  

Rukometaš Momir Rnić, legenda i kapiten zrenjaninskog Proletera, dvostrukog prvaka Jugoslavije i finaliste Kupa evropskih šampiona, nosio je kapitensku traku i reprezentacije Jugoslavije i to one koja je, uz niz drugih odličja, osvojila olimpijsko „zlato“ (1984. u Los Anđelesu) i titulu prvaka sveta (u Švajcarskoj 1986). Taj sjajni tim je stigao i do „bronze“ na Olimpijadi u Seulu (1988), a bio je i dvostruki prvak Balkana i Mediterana i vicešampion sveta.

Okosnicu ekipe činili su igrači šabačke Metaloplastike, dvostrukog klupskog šampiona Evrope, nazivani „rukometnim vanzemaljcima“. Kapiten reprezentacije, stasiti Momir, koji je igrao na poziciji pivota, smatran je najboljim odbrambenim igračem na planeti. U dresu sa grbom Jugoslavije imao je 217 nastupa i postigao 411 golova. Nastupao je i za „tim sveta“.

Valja istaći i da je sin ovog velikog rukometnog asa, koji se takođe zove Momir, nastupao za reprezentaciju Srbije.

... do Dejana Bodiroge i Maje Ognjenović 

Čast da, kao kapiten, predvodi našu reprezentaciju imao je i košarkaš Dejan Bodiroga, koji je stazom neverovatnih sportskih uspeha krenuo iz Zrenjanina. Davno je napisano da u tom popularnom sportu ne postoji nešto što nije osvojio ovaj daroviti Hercegovac, osim odličja u američkoj NBA u koju, uprkos ponudama, nikada nije želeo da ode.

Sa našim državnim timom dva puta je bio prvak sveta, tri puta prvak Evrope, prigrabio je olimpijsko „srebro“, tri puta osvajao Evroligu i više puta proglašavan najboljim igračem na najvećim međunarodnim reprezentativnim i klupskim takmičenjima. Gledaoci na svim meridijanima su se divili njegovoj košarkaškoj inteligenciji i spretnosti, a naši navijači su mu pevali: „Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga“.

Kapitensku traku reprezentacije „zadužio“ je odlukom selektora Svetislava Pešića koji je u njemu, iako je na raspolaganju imao više starijih i iskusnijih igrača, prepoznao pravog lidera, univerzalca koji može da „pokriva“ više mesta u sastavu i da uvek nepokolebljivo vuče tim ka uspehu.

Po odlasku iz Jugoslavije igrao je za sedam inostranih ekipa, među kojima su i evropski velikani Real, Panatinaikos i Barselona. Veliki ugled Dejana Bodiroge potvrđen je njegovim izborom za predsednika košarkaške Evrolige, što je funkcija koju obavlja od 2022. godine.

Na kraju ove liste ponosa Zrenjanina je još jedno ime, kao trešnja na vrhu kolača: Maja Ognjenović. Kapiten odbojkaške reprezentacije više od decenije, rekorderka po broju igara za državni tim – 230. Bila je predvodnik ekipe koja je u ovom veku bila šampion sveta, olimpijski vicešampion i prvak Evrope. Na nekoliko međunarodnih takmičenja proglašavana je za najboljeg tehničara i bila u „idealnim“ postavama.

Posle zrenjaninskog Poštara igrala je za Crvenu zvezdu, a potom i za desetak evropskih ekipa, gde ju je vodio slogan, skovan u stručnim krugovima: „Radi uspeha, pozovi Maju.“

Maja je kapiten Srbije bila i na lanjskim Olimpijskim igrama, gde je proslavila četrdeseti rođendan. Iako se posle OI govorilo da joj je nastup u Parizu bio „labudova pesma“, izgleda da neće biti tako. Za to postoje dva razloga. Prvi je da se novi/stari selektor Srbije Zoran Terzić nije odrekao njenih usluga, a drugi činjenica da ona i dalje blista u Italiji. Nedavno je Maja izjavila da joj „sportsko i domaće vaspitanje“ ne dozvoljavaju da odbije poziv da i dalje igra za Srbiju.