„DNEVNIK” U SELU DO HILJADU STANOVNIKA – NOVO SELO Skrajnutost kao recept za duži život

Srećom, pred vama će i u tom slučaju biti pristojan put (naravno, ukoliko nema kiše i blata), a nemojte se iznenaditi ako vidite i druga vozila kako se tuda uredno kreću i mimoilaze... Usput ćete pak moći da uživate u blago valovitom pejzažu, plodnim oranicama, raznoraznim pticama, kao „di pokojem” ‘ladu koji čuva „krajputne svetinje” koje vam umesto saobraćajnih znakova nagoveštavaju da ste ipak na dobrom putu.

Naše prvo stajalište bilo je u Oromu gde se nalazi Mesna zajednica kojoj pripada i Novo Selo, kao i Doline, a prvi utisak koji nas je zapljusnuo po izlasku iz auta bila je umirujuća tišina isprepletena cvrkutom ptičica koje su nam zvučale umilno, mada su možda na svom „jeziku” samo gunđale zbog pretoplog junskog dana...

Od predsednika Saveta MZ Olivera Erdeija saznajemo osnovne informacije o Novom Selu: da u njemu živi oko 70 meštana, da ima najviše starijih stanovnika i tek poneko dete, da je poljoprivreda i dalje najzastupljenija, da prodavnice nema više od 15 godina, kao i da u celom selu postoje čak dve ulice.

– Novo Selo je lepo i mirno, tačno je da nemaju ništa, ni lekara, ni poštu, kafanu, prodavnicu, ali kad sednu u auto, ništa im nije daleko – kaže Erdei, dodajući da, zahvaljujući toj skrajnutosti, meštani žive zdravije i duže. – Porodice su se odselile uglavnom za Nemačku i Švajcarsku, a kuće koje su napuštene mogu da se kupe već od 500 evra, dok je jedna potpuno renovirana prodata za 12.000.

Iako su cene nekretnina „smešne”, kad dođe do ulaganja, potrebno je dodati bar još tri nule, pa novi vlasnik baš i nema razloga da se smeje.

– Ja sam živeo na salašu koji je pripadao subotičkoj opštini, a u Novo Selo sam se doselio pre 30 godina jer sam ovde mogao najjeftinije da kupim kuću – priseća se meštanin Diniško Fabijan iliti Denis Fabijan. – Salaš sam napustio zbog puta, leti bude prašina, zimi blato. Voleo sam tamo da živim, imali smo i struju, izbušili smo bunar... I ja se pitam, dušo, da li sam normalan što sam otišao odande i sad me srce boli za salašom. Nisam ga prodao, ali je dosta toga porušeno. Idem i dalje tamo, imam oko salaša četiri i po hektara zemlje koju obrađujem.

Novo Selo je lepo i mirno, tačno je da nemaju ništa, ni lekara, ni poštu, kafanu, prodavnicu, ali kad sednu u auto, ništa im nije daleko (Oliver Erdei)

Kako deda Diniško kaže, i u Novom Selu je lepo živeti, jer je tiho i mirno, ali je problem što nema prodavnice, pa svako malo mora da sedne u svog juga i ide do Oroma ili Kanjiže.

– Ja još i imam sreće što imam kola, a imam i sina koji može da uskoči ako mi nešto zatreba. Ali svi se snalazimo kako znamo i umemo – priča naš sagovornik, koji je inače vrlo vedrog duha i uprkos svemu raspoložen za šegu. – Prvu jutarnju kafu popijemo ja i čika Deniš. Nekad mi dosadi njegovo društvo, pa se posvađamo i onda svak’ na svoj posao ode. Šta ću kad nemam nikog drugog.

Prvu jutarnju kafu popijemo ja i čika Deniš. Nekad mi dosadi njegovo društvo, pa se posvađamo i onda svak’ na svoj posao ode. Šta ću kad nemam nikog drugog (Diniško Fabijan)

Penzionerske dane provodi u dvorištu – oko svinja, kokošaka i golubova, kao i na njivi – ratareći kukuruz, suncokret i pšenicu. A kad sve sabere i oduzme, zaključka je da danas najmanje dobija onaj ko vredno radi.

– Prosto i jednostavno, još malo pa će biti gladan onaj koji radi. Ne uspevam baš da skrpim kraj s krajem, da vam priznam. Kad sam bio mlad nisam bio bolestan, sve sam uredno plaćao, a sad kad sam ostario, ništa nemam besplatno! Bio sam prošle godine u Opštinu i tražio da mi daju u arendu pet hektara državne zemlje. Tad su mi rekli da je sva zemlja izdata i da sačekam 15 godina kad istekne zakup. Samo sam ih pitao: „Ja sad imam 75 godina, mislite li da mogu da sačekam još 15” – prepričava nam Diniško Fabijan, koji je imao ideju da obrađuje tu dodatnu zemlju kako bi bar svom sinu, snajci i unučićima koliko-toliko finansijski pomogao.

Jeftin kvadrat, bogata ponuda

Uprkos sve manjem broju stanovnika, potencijal u Novom Selu uvideo je Tibor Pletikosić iz Oroma, zbog čega je kupio kuću koju poslednjih meseci pretvara u prostor za iznajmljivanje i podsticanje seoskog turizma. Kako je deo radnog veka proveo na ZZ Novo Selo, dobro zna kako ovo mesto funkcioniše i koje su mu prednosti, pa tako najpre izdvaja blizinu Velebitskog jezera oko čijeg imena bi se, ako pitate stanovnike s „ove strane”, moglo i te kako polemisati...

– Kada sam radio ovde na imanju imao sam 20-ak godina i celo selo je bilo živo, postojala je i prodavnica. Ta ekonomija je bila srce celog sela, 90 odsto stanovništva je tamo radilo. Naravno, bilo je i dosta mladih, a onda je sve počelo da opada i ostalo je mnogo praznih kuća po jako jeftinoj ceni – priča Pletikosić.

Kako kaže, do kupovine jedne od tih kuća došlo je sasvim spontano, bez prethodnih planiranja, što je i bilo moguće za male pare.

– Ovde je kvadrat bar 50 puta jeftiniji nego u Beogradu, ali zato treba dosta uložiti u sređivanje. Prvo nisam znao šta da radimo s kućom, a onda je Pokrajina raspisala konkurs za seoski turizam i mi smo predali projekat za delimično obnavljanje, za šta smo i dobili novac. Sad čekamo rezultate novog konkursa, tražili smo novac za klupe i stolove i opremanje unutrašnjeg dela kuće – veli naš sagovornik.

Trenutno su mnogi radovi u toku, a ideja je da u avgustu dođu prvi gosti. Međutim, kako Tibor kaže, sama kuća ne znači ništa, jer zidove imamo i u gradu, pa je tako najbitnija ponuda...

– Sad završavamo letnjikovac, napravili smo zidani roštilj, i tu će moći da sedi i do 50 gostiju. Ono što privlači turiste je jezero. Ovuda prolaze i biciklisitčke ture, blizu je Totovo Selo, Orom sa svojim manifestacijama, tu je i Jaraš, prirodna ravnica iznad Velebita, naravno blizu su i Tisa, Kanjiža, Senta, Ada, pa i Palićko jezero – nabraja domaćin.

A kad je reč o komšijama u Novom Selu, e tu se tek svašta može kasti...

– Svi se znamo, ali smo zatvoreni ko šibice u kutiji, što se kaže. Skoro niko ni sa kim ne priča, ne viđamo se, ljubomorni smo jedni na druge. Jako si lepo rekla, otuđili smo se, tačno tako. Ja nisam jako pametan čovek, ali mislim da niko pametan nije mogao da zamisli da će se sve ovako okrenuti, pa ni ja – veli naš sagovornik, priznajući da ga celokupna situacija poprilično demotiviše, te tvrdi da mu ponestaje volje da radi i da se trudi.