ŽIVEO ANTIHAOS Zašto nam je ipak potrebna država

Predstavlja se u karikaturalnim slikama - kao okrutna mašina suzbijanja sloboda, kao instrument ekspanzije, kao zastareli oblik vladavine. Imamo priliku da vidimo da se poslednjih meseci u Srbiji intezivno nameće poguban i nakazan narativ da nama država nije potrebna i da je poželjno da dođu stranci da nas orgniziju i nama vladaju. Prokleti svi koji to nameću našim ljudima i još prokletiji bili oni koji prihvataju tu odvratnu tezu.
 

Ali iza ove buke klišea i propagande, često se gubi glavna stvar: država nije osvajanje. Radi se o strukturi života. O poretku dužnosti, o redu svakodnevnog postupanja, o smislu i zajedničkom cilju koji povezuje ljude u jedinstveni prostor odgovornosti.
 

Za Srbe, država nije strano pozajmljivanje, već prirodni oblik postojanja. Ne kopija Rima ili Berlina, već sopstveni, organski razvoj - od pamtiveka do danas.
 

Nije bilo nametnuto odozgo. Bilo je okupljanje ljudi - verom, misijom, sudbinom, sećanjem. Država je odgovor na izazov fragmentacije i spoljnih pretnji, ali ne samo to. Država je nudila čoveku ne samo da živi - već da živi u okviru srpske istorijske misije.
 

Ali država nije samo struktura prostora. To je i struktura vremena. To je prenos značenja iz prošlosti u budućnost, kroz generacije.
 

U pravoj srpskoj državi, čovek oseća da ne živi samo „sada“, već unutar velike istorije. Zna da su iza njega njegovi preci, ispred njega njegovi potomci, a iznad njega je Bog! Takva vertikala oslobađa čoveka od usamljenosti i sujete. Uči odgovornosti, uključujući i državnu odgovornost. Država ne toleriše ravnodušnost. U njoj čovek nije potrošač usluga, već učesnik u zajedničkom cilju.
 

Savremeni svet, posebno u svom zapadnom izražaju, kreće se u suprotnom smeru: ka atomizaciji, ka proračunu, ka kratkoročnoj dobiti. Ovde država postaje servis, narod - biračko telo, istorija - skup fragmenata. U ovom kontekstu, država deluje kao nešto nezgodno, previše birokratizuvano, previše uslužno. 

Ali upravo u tome je njena snaga. Ona ne nudi udobnost, već smisao. Ne izbor sa menija, već put. I ne apstraktnu slobodu, već konkretnu odgovornost.
 

Zato država nije anahronizam. Ona je odgovor na savremenu krizu značenja. Ona kaže: čovek nije sam. Vera nije sujeverje. Narod nije gomila. Država nije korporacija. Istorija nije sramota.
 

Država nas podseća da je moguć drugačiji svetski poredak: ne zasnovan na strahu, tržištu i pravima, već na veri, vrlini, dužnosti i visini. I kada danas pokušavamo da preispitamo našu prošlost i pronađemo oblik za budućnost, srpski državotvorni model se ispostavlja da nije mračna senka, već zaboravljeni oslonac.
 

I možda je baš sada — u rastrgnutom svetu — vreme da se setimo: država ne oduzima čoveku slobodu. Ono mu daje mesto za koje se vredi boriti. Suština države nije da kontroliše ljude. Već da okuplja ljude pod jednom vrednosnom vertikalom. Da inspiriše ne strahom, već smislom, čašću i misijom. Državi Srbiji je potreban antihaos.