POTRESNI LAMENT NAD IZGUBLJENIM NARODOM „Molitva zaspalom gospodu“ Arsenija III Čarnojevića dragulj u brojanici srpske srednjovekovne poezije

Autor: prof. Mirjana Grdinić

Živeo je u teška vremena po srpski narod; upravljao je brodom srpske crkve kroz nemirne vode srpske istorije. Predvodio je Veliku seobu Srba u južnu Ugarsku pokušavajući tako da sačuva srpski narod od turske odmazde i stradanja prilikom povlačenja austrijske vojske. Prelaženjem u Velikoj seobi na tlo današnje Vojvodine patrijarh je preneo i sve duhovne i prosvetne ustanove. 

Pored svih ovih velikih dela, patrijarh Arsenije III u pismima, zapisima, poslanicama i u svom delimično sačuvanom Dnevniku ostvario se i kao pisac, ali i kao učitelj. Molitva zaspalom gospodu Arsenija III Čarnojevića je u sklopu kratkog putopisa u Svetu zemlju, u drugom delu pisma koje je uputio ruskom carskom savetniku V. M. Golovninu, ispisana je u starozavetnom duhu evocirajući tugu ostarelog pastira zbog progonjenog i rasejanog stada. 

Ova patrijarhova antologijska pesma predstavlja potresni lament nad izgubljenim narodom, ali istovremeno i jedan od poslednjih dragulja u brojanici srpske srednjovekovne poezije.

Molitva zaspalom Gospodu

(29. oktobra 1705. godine)

I dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom,

od mesta do mesta,

kao lađa na pučini velikog okeana

bekstvu se dajemo,

čekajući kada će zaći sunce

i prekloniti se dan

i proći tamna noć

i zimska beda koja leži nad nama.

 Jer nema onoga koji nas savetuje,

ni onog koji nas od nevolje oslobađa,

i nevolja naša udvostručava se.

I rekoh sa suzama: 

 Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,

dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?

Ustani, Gospode!

Zašto spavaš,

zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?

I opet vaskrsni, Gospode,

pomozi nam imena tvojega radi!

I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo

i niotkuda pomoći.

 (Preveo na savremeni jezik Đorđe Sp. Radojičić)

Molitva kao srednjovekovni žanr ima tročlanu strukturu: prvi deo – obraćanje bez slavoslovlja sa opisom patnji kolektiva, drugi deo – ispovedanje težine života, ličnog i kolektivnog, a treći deo je molba Bogu. „Napuštanje zemlje i velika stradanja naroda u begu uneli su nove momente u oplakivanju srpskih nesreća, a to se oplakivanje javlja kao lajtmotiv cele naše književnosti od zapisa o Maričkoj bici inoka Isaije do Orfelinovog Plača Serbiji, pa i na dalje sve do Druge knjige Seobe Miloša Crnjanskog” (Deretić: 167). U Molitvi zaspalom Gospodu, u prvom delu pesme,  ispoveda se nepodnošljiva težina života, a motiv stradanja priziva istorijski okvir jednog nemirnog vremena i podneblja i nestabilnih granica, gde se smenjuju nada i patnja.

Ono što se upadljivo izdvaja u ovoj molitvi jeste motiv zaspalog Gospoda istaknut rečenicom: Jer nema onoga koji nas savetuje, ni onog koji nas od nevolje oslobađa. Koga to nema? Da li to patrijarh misli na svetske moćnike koji mogu pomoći? Sledeći redovi nam pružaju odgovor: Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,/ dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?/ Ustani, Gospode!/ Zašto spavaš,/ zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas? Iz ovoga se jasno vidi, da Arsenije misli na Gospoda. Zar je moguće da se Bog tako povukao iz sudbine jednog naroda kao da ga nema? Čarnojevićeva filozofija bogonestajanja uslovljena je stanjem nemoći i svih nesreća i nedaća u kojem se našao i on i njegov narod: kao lađa na pučini velikog okeana. Biblijska slika lađe na pučini motivski se povezuje sa Nojevom barkom koja je simbol spasa. No, za razliku od Nojeve barke, lirski subjekat je ispunjen strahom za svoj narod koji je u lutanjima, gonjen od neprijatelja. Patrijarh je gledajući užasno i krvavo stradanje svog naroda, njegovo neumitno istrebljenje, krenuo smelo u bogoporicanje jer je osetio da će baš u tom bogoporicnju pronaći odgovor na sva svoja pitanja i odgovor je prosto sinuo u rečima Ustani, Gospode!.

Arsenije III Čarnojević u svojoj molitvi prilikom uvođenja motiva zaspalog Gospoda snažno se oslanja na jedan od najpoznatijih biblijskih psalama: Psalm 44.

Podigni se, zašto spavaš, Gospode?

Ustani, i ne odbaci (nas) do kraja.

Zašto lice Tvoje okrećeš?

Zaboravljaš li bednoću našu i nevolju našu?

[…]

Ustani, Gospode, pomozi nam,

i izbavi nas Imena Tvoga radi.

Ovaj motiv su kasnije koristili i brojni drugi književnici nakon Arsenija, ali topos napuštenosti od Boga svoj najstrašniji bilans dobija u poeziji Miloša Crnjanskog, koji je uostalom i sam tragao za Čarnojevićima. U njegovoj Molitvi stoje stihovi:

Oče naš

sin tvoj je bedniji od bilja,

strasniji nego cvet,

nestalniji nego vetar zore,

sumorniji nego more,

i sam, sasvim sam.

Pored motiva zaspalog Gospoda, u pesmi je prisutan i drevni motiv seoba, lutalaštva (Odisej), putovanja koji oslikava egzistencijalni status srpskog naroda. Seoba u narodu budi neizvesnost i strah, te Čarnojevićeva molitva predstavlja značajno svedočanstvo prelomnog trenutka srpske istorije – posle Velike seobe sudbina izgnanog srpskog naroda neće biti ista. Arsenije III Čarnojević, baš kao što i Miloš Crnjanski kaže u svom romanu Seobe I, išao je za svojom zvezdom u beskrajno plavom krugu vodeći sa sobom srpski narod. On je tu zvezdu pratio do kraja u nadi da će ga ona dovesti do mesta spasa, tj. do Obećane Zemlje. Međutim, dočekalo ih je suprotno, zimska beda koja leži nad nama, jer nema onoga koji nas savetuje, ni onog koji nas od nevolje oslobađa. U takvoj situaciji Srbi su se skupljali oko patrijarha kao pčele oko matice, jer su u njemu videli svoju duhovnu zvezdu koja je u stanju da svojom svetlošću obasja srpsko pleme, a preko tog plemena i čitav ljudski rod.

Kako kaže Marko Tomić u testu Zvezda „Srbi su u svojoj istoriji imali mnogo ovakvih zvezda, počev od Save pa do naših dana uvek bi neka zvezda zasijala i osvetlila put celom jednom narodu. Uvek bi Bog dao po neku takvu zvezdu. I narod bi gledao u tu zvezdu primajući od njene svetlosti sve darove, ugledajući se na nju. Ona bi mu obasjavala put u tami i vodila bi ga kroz mrak i pomračinu istorije” (Tomić: 112–113). Slobodno se možemo zapitati da li nam takva zvezda ostaje u narodnom pamćenju ili kada prođe nevolja zaboravljamo je. Neprijatelji, kako nam je poznato iz naše nacionalne istorije, trudili su se i trude se ne samo da fizički unište srpski rod, već da unište njegovo pamćenje i istorijsko sećanje. Oni to rade već vekovima vrlo precizno i sistematično, ali kada se Srbi nađu u nevolji sećanje vaskrsava i zvezde se ponovo pojavljuju na našem nebu, u beskrajno plavom krugu, od kojih se jedna zove Arsenije III Čarnojević.

„Prožet kroz narod i narod prožet kroz njega” (Mandić: 31) Arsenije III Čarnojević je bio i jeste taj koji je srpski narod učio „božanskim tajnama” kroz jedno opšte narodno podvižništvo i mučeništvo. Međutim, da li smo dostojni svojih predaka od kojih smo postali i duhovno se rodili ako ih tako lako zaboravljamo i sećamo ih se samo u nekoj novoj nedaći i okrećemo se nebu u molitvi da na njemu vidimo zvezdu koja će nam pokazati put spasenja. Ako se pogledamo u ogledalu koje se zove Arsenije III Čarnojević, „Šta ćemo tamo videti? Da li ćemo uopšte videti sebe? Patrijarh će se svakako potruditi da vidimo sebe u njemu. On to može da učini, ali koliko mi treba da učinimo da bi sebe mogli ponovo da vidimo u tom ogledalu?” (Mandić: 31).

Literatura:

Deretić, J. (1983). Istorija srpske književnosti, Nolit, Beograd

Jovanović, A. (2005). Čitanka, za drugi razred gimnazije i srednjih škola, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Novaković, S. (1871). Istorija srpske književnosti, Izdanje i štampa državne štamparije, Beograd.

Patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, (2019). Sabrani spisi, priredili i uredili: M. Tomić, D. Mandić, D. Rančić, Pirot

Pejčić, J. (2002). Najlepše molitve srpskog jezika, Gramatik, Beograd.

Radojičić, Sp. Đ. (1966). Staro srpsko pesništvo, IX–XVIII veka, Bagdala, Kruševac