GEOPOLITIČKI SALDO: Izbori u Češkoj, Gruziji i Moldaviji

Ishodi pomenutih izbora prvenstveno su važni zbog ukupne atmosfere koja je u Evropi stvorena povodom rata u Ukrajini, ali i zbog činjenice da se na njima odmeravao uticaj zvaničnog Brisela, koji je otvoreno favorizijući tzv. proevropske pokrete i ličnosti u ovim zemljama doživeo još jedan krupan politički neuspeh.

Gruzijski san
 

Briselska politička agenda svakako je najveći neuspeh doživela u Gruziji, gde je vladajuća stranka „Gruzijski san” pobedila u svih 64 opštine na lokalnim izborima, uz napomenu da je njihov kandidat za gradonačelnika Tbilisija Kaha Kaladže osvojio preko 71 procenat glasova. Istovremeno, pet članova opozicionih stranaka uhapšeno je zbog pozivanja na puč i svrgavanje vlade. Premijer Gruzije Irakli Kobahidže otvoreno je optužio EU za mešanje u unutrašnje poslove ove države, organizacijom demonstracija čiji je cilj bio ulazak u predsedničku palatu i nasilno rušenje vlasti. Kobahidže je rekao da je na ovom nasilnom skupu učestvovalo do 7000 ljudi, ali da je pokušaj rušenja ustavnog poretka propao, uprkos podršci Evropske unije. Gruzijski premijer je ukazao na destruktivno delovanje ambasadora Unije Pavela Herčinskog i pozvao ga da osudi proteste. Inače, deo opozicije u Gruziji je bojkotovao ove izbore, uključujući i političku grupaciju nekadašnjeg predsednika Mihaila Sakašvilija.

Zanimljivo je da je nekoliko dana uoči održavanja lokalnih izbora gruzijski premijer optužio zapadne centre uticaja da finansiraju ne samo aktivnosti pojedinih opozicionih stranaka, nego i predvode kampanju čiji je cilj diskreditacija državnih institucija i Gruzijske pravoslavne crkve. Da li slučajno ili ne, tek nekoliko dana uoči izbora provladini mediji su podsetili birače na svojevremenu izjavu predsednika Gruzije Mihaila Kavilašvilija koji je upozorio da su neki zapadni centri zahtevali da Gruzija zarati sa Rusijom što bi „izazvalo katastrofu sličnu onoj koja se desila 2008. godine” kada je, podsetimo, posle kratkotrajnog sukoba sa Rusijom, Gruzija trajno izgubila Abhaziju i Južnu Osetiju. Ovoga puta pritisak na gruzijsku vladu išao je iz nekoliko pravaca. Najpre je grupa ambasadora EU optužila vladu da diskredituje njihove delatnosti u ovoj zemlji, dok je predsednik Ukrajine Zelenski izazvao pravi diplomatski skandal izjavom na Generalnoj skupštini UN da je „Evropa izgubila Tbilisi”. Utisak o seriji diplomatskih skandala pojačala je i Maja Sandu, predsednica Moldavije, podrškom nasilnim demonstracijama na ulicama Tbilisija.

Politikolog Nika Čitadze smatra da svi ovi događaji vode „slabljenju odnosa Gruzije sa Zapadom”, ukazujući i na mogućnost potpunog prekida diplomatske komunikacije Tbilisija i Brisela. Gruzija je nedavno odbila ultimatume EU o oslobađanju političkih zatvorenika, obustavljanju represije prema demonstrantima, zatim povlačenju zakona o stranim agentima, seksualnim manjinama, kao i otvaranje tzv. dijaloga radi rešavanja političke krize. Vlada Gruzije je zamrzla bankovne račune organizacija finansiranih iz inostranstva i tako suzbila podrivačke akcije radikalnih grupacija, dok je premijer istakao da je radi očuvanja suvereniteta njegova vlada spremna da odustane od bezviznog režima sa EU.

Slučaj Moldavija

Za razliku od Gruzije koja odbija avanturističku politiku u Ukrajini, vladajuća moldavska Partija akcije i solidarnosti (PAS) osvojila je 46 procenata glasova na parlamentarnim izborima koji su nedavno održani u ovoj zemlji. Prema rečima Igora Dodona, lidera opozicije, izbore su obeležile brojne izborne nepravilnosti, uključujući i sporno glasanje preko 264 hiljada Moldavaca na biračkim mestima u inostranstvu.

Parlamentarni izbori u Moldaviji otkrivaju ozbiljne neregularnosti u izbornom procesu, posebno u regionima Pridnjestrovlja i Gagauzije, dok zapadni narativ o „pobedi nad Rusijom” pojednostavljuje složenu realnost i ignoriše rizike da zemlja može postati novo žarište geopolitičkog sukoba u regionu. Ovako u najkraćem Sandra Davidović, predavač međunarodnih odnosa na Gradskom univerzitetu u Njujorku, koja je ovih dana boravila u Moldaviji i Pridnjestrovlju, komentariše rezultate parlamentarnih izbora u toj zemlji, na kojima je većinu u parlamentu osvojila prozapadna vladajuća partija predsednice Maje Sandu.

Ona navodi da je u Pridnjestrovlju, odnosno Tiraspolju, dobila informacije da je postojalo više prepreka koje su otežavale glasanje ne samo ljudima iz tog regiona, već i stanovnicima Autonomne pokrajine Gagauzija. Prema njenim rečima, bilo je žalbi da su mostovi zatvarani, a broj biračkih mesta za građane Pridnjestrovlja je smanjen na samo 12, što je tri puta manje nego ranije. Obrazloženje Kišinjeva je bilo da se očekivala niska izlaznost, pa nije bilo potrebe za većim brojem biračkih mesta.

Zanimljivo je da zapadni mediji izbornu pobedu proevropske partije „Akcija i solidarnost” predstavljaju kao geopolitičku „pobedu nad Rusijom” ili kao „poraz Rusije”, dok istovremeno stižu i upozorenja da bi ovakav ishod mogao otvoriti novi front protiv Rusije. Poslanik Vrhovnog saveta Pridnjestrovlja Andrej Safonov ocenio je da rezultati izbora stvaraju rizik od uvlačenja Kišinjeva u sukob sa Pridnjestrovljem i Rusijom. Davidovićeva ističe da nije iznenađena tvrdnjama o navodnoj pobedi nad Rusijom na moldavskim izborima, jer je čitav narativ – ne samo u medijima, nego i među evropskim birokratama i delu akademske zajednice – sveden na „ideološki frejming” o tome da su izbori u Moldaviji nekakav konačan izbor između Evropske unije, odnosno Zapada i Rusije. „To je prosto jedan simplifikovan pristup demokratskom procesu, jer sa jedne strane – sa strane Evropske unije – postoji izvestan zastoj u proširenju i u tom smislu vrlo je teško reći da građani Moldavije mogu direktno da utiču na to da li će do proširenja EU da dođe, a posebno da li će to proširenje da obuhvati Moldaviju sa svim unutrašnjim problemima, a to je i teritorijalni spor u kojem Moldavija ne kontroliše deo svoje teritorije koja se od 1992. godine deklariše kao Pridnjestrovska moldavska republika ili što bi u Moldaviji rekli – Transnistrija. U svakom slučaju, taj izbor je jedna vrsta geopolitičkog vokabulara koji se koristi, iz moje perspektive, da zapravo Moldaviju na neki način izvuku iz ruske interesne sfere”, kaže Davidovićeva.

Situaciju u Moldaviji dodatno komplikuju i neprekidni zahtevi Brisela za promocijom „netradicionalnih porodičnih vrednosti”. Posle spornih izbora na kojima je pobedila Maja Sandu, moldavska vlast je preuzela niz obaveza čiji je suštinski cilj ispunjenje agende ili dnevnog reda atlantizma, kao i u ostalim postkomunističkim državama. Između ostalog, to je i održavanje parada koje su potpuno suprotne tradiciji, narodnom i tradicionalnom pravu tih društva koja su i dalje suštinski dubinski, psihološki, tradicionalistička. Tako se i Moldavcima na silu „nameću određene vrednosti”  koje teže da iznutra zapadnizuju ta društva i da ih u nekom narednom vremenskom periodu pretvore u udarnu pesnicu atlantizma. A cilj je zapravo suštinski, geopolitički – to je rat protiv pravoslavlja i rat protiv Rusije. Uz to, situaciju u Moldaviji dodatno komplikuje politička kriza u Rumuniji, gde je podsetimo Kalin Đorđesku – kao kandidat suverenističke desnice, brutalno sprečen da ostvari pobedu na predsedničkim izborima. Sve to – navodni politički trijumf proevropskih snaga u Moldaviji – relativizuje do krajnjih granica, jer je sadašnja situacija u ovoj nekadašnjoj sovjetskoj republici primer društva koje obeležava „kulturna šizofrenija” o čemu je pisao čuveni Hantington.

Akcija nezadovoljnih Čeha

Geopolitički saldo izbora u Češkoj je svakako najzanimljiviji, imajući u vidu prirodu tamošnjeg političkog bića, koje karakteriše oprezan stav i čekajuća pozicija. Lider političkog pokreta ANO Andrej Babiš proglasio je pobedu na parlamentarnim izborima. Prema preliminarnim rezultatima, njegova partija osvojila je 36 procenata glasova, dok je koalicija premijera Petra Fijale osvojila je 22,3 procenta. Posle svega, Babiš je najavio razgovore sa partnerima o formiranju vlade. Pobeda češkog milijardera izazvala je stanje konsternacije u redovima briselske političke klase, prvenstveno zbog njegovog stava o ratu u Ukrajini i protivljenju prijemu ove države u Evropsku uniju.

Babiša su levoliberalni mediji opisivali pojednostavljenim rečnikom. Iz njihove perspektive, on je replika „češkog Trampa”, sa pedigreom milijardera i čoveka koji se bori protiv sistemske korupcije i establišmenta. Njegov „Pokret nezadovoljnih građana” formirao je 2011. godine i veoma brzo je stekao poverenje birača. Bio je ministar finansija (2014–2017), a zatim od tada do 2021. godine obavljao je funkciju premijera. Mada je optuživan za korupciju (afera Čapljino gnezdo), u koju su navodno bili upleteni i članovi njegove porodice, nije izgubio na popularnosti. Kao i svaki populista, protiv je nekontrolisanih migracija i ukrajinskih ratnih izbeglica. Mada nije otvoreni protivnik Brisela, poput Orbana ili Fica, karakteriše ga umeren stav i pragmatična pozicija u odnosu na centralu Evropske unije.

Jedno od najvažnijih predizbornih obećanja ANO bilo je ono o smanjenju poreza, povećanju plata, većoj podršci potrošnji, ali i otporu migracijama i zelenoj agendi EU. Mada nije osvojio apsolutnu većinu u Donjem domu parlamenta, strahovanja Brisela se odnose na uticaj Babišovih potencijalnih saveznika iz redova desnih i proruskih stranaka (SPD,  Dosta, Motoristi za sebe). Analizirajući popularnost Babišovog pokreta, britanski Gardijan uočava nekoliko velikih pitanja koja birače opredeljuju ka podršci njegovoj politici. To je pre svega njegovo protivljenje naoružavanju Ukrajine, kao i rešavanje komplikovanih ekonomskih i finansijskih pitanja, koja su doprinela padu popularnosti vlade Petra Fijale i njegovom izbornom neuspehu. Na unutrašnjem planu postoji još jedan problem, a to je saradnja potencijalne vlade ANO sa aktuelnim predsednikom Pavelom, koji je ne samo zdušni zagovornik rata u Ukrajini, nego i neko ko je najavio da će odbiti imenovanje ministara koji su protiv NATO ili EU. To otvara prostor za dodatno nezadovoljstvo i duboke društvene podele. U svakom slučaju, nezavisno od sastava buduće vlade, Češka ulazi u razdoblje dugoročne nestabilnosti, što potkrepljuje i anketa o velikom nezadovoljstvu Čeha, najvećem posle istorijske Baršunaste revolucije 1989. godine.

Ipak, nema nikakve sumnje da je, uprkos istorijskim burama, kod Čeha i dalje izgrađen osećaj prepoznavanja tendencija kojima se ugrožava sloboda. U ovih nekoliko decenija posle pada komunizma u to smo se uverili slušajući glasove upozorenja s najviših državničkih adresa. Predvodnik takvog stanovišta svakako je bio predsednik Vaclav Klaus koji je autor spektakularne studije Plava planeta u zelenim okovima u kojoj je izuzetnom argumentacijom osporio jedan od najvećih mitova „svetske zakulise” o navodnom globalnom zagrevanju planete. Podnaslov ove studije Šta je ugroženo klima ili sloboda? najpotpunije oslikava način razmišljanja nekadašnjeg češkog predsednika. Podsetimo, analizirajući karakter ideologije ekologizma, koju oštro kritikuje i Babiš,  Klaus dolazi do zaključka o neverovatnoj sličnosti sa idejama komunizma: Prava opasnost leži u tome što ova ideologija teži da uništi našu slobodu, preteći nam neverovatnim posledicama globalnog otopljavanja. (…) Ambiciozni političari koji žele da upravljaju svetom, čovečanstvom, tragaju za valjanim argumentom, koji bi opravdao takve njihove napore. Ranije se to činilo u ime socijalizma, masa, proleterijata, sada se sve to radi u ime spasavanja planete od uništavanja i traganja za načinima kako da se razaranje Zemlje spreči. Za takve političare je ovakva politika savršena osnova za insistiranje na primeni vladine kontrole, intervencije i regulative, na uvođenju zabrana svega i svačega. Klaus je istakao da su socijalističke ideje poklekle u sudaru sa realnošću, dok mi međutim nećemo biti živi da saznamo da li su se mračna predskazanja o budućnosti planete obistinila. Poenta je kao i uvek na kraju: Suštinski smisao ekologizma je u tome da on predstavlja najradikalniji oblik napada na najsiromašnije slojeve društva u zemljama u razvoju, uz preporuku da evolucija ljudskog društva treba da bude spontana, a ne diktirana iz određenog centra. Ipak, za razliku od sovjetskog totalitarizma kada se centar upravljanja lako mogao detektovati, savremeni zapadnjački totalitarizam nastupa u „plišanim rukavicama” i pod izgovorom širenja „demokratije i ljudskih prava”.
 

Milorad Vukašinović, novinar i publicista