„DNEVNIK” U POSETI PREDELU IZUZETNIH ODLIKA
(FOTO, VIDEO) KANJIŠKI JARAŠI – ČUVAR RETKIH VRSTA Slatine na ivici žeđi ŠTA SE DEŠAVA KADA NESTANE VODE?
Na krajnjem severu Vojvodine, u severoistočnom delu Bačke, na teritoriji opštine Kanjiža, nalaze se najveći kompleks slatinskih pašnjaka na desnoj obali Tise i najveća očuvana prostorna celina slatina u Bačkoj, koje su pod zaštitom u statusu Predela izuzetnih odlika „Kanjiški jaraši”.
Panonske slatine se inače zbog ograničenog rasprostranjenja, ranjivosti i svojih specifičnosti ubrajaju u stanišne tipove prioritetne za zaštitu u Srbiji i Evropi, a prostor Kanjiških jaraša vodi se kao reprezentativni primer kulturnog predela, sa karakterističnom strukturom, nastalom interakcijom prirodnih procesa slatinskih pustara i tradicionalnog stočarstva.
Nama su ove informacije bile dovoljne da se u okviru serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini zaputimo ka ovom, inače verovatno najugroženijem tipu staništa u celom svetu, kao i u Evropi. Kanjiški jaraši uživaju zaštitu od pre nekoliko godina, a postupak za proglašenje pokrenut je pre decenije.
– Mi smo predložili da ovaj deo stavimo kao zaštićeno područje, i u tom prvom procesu je planirana površina od 6.400 hektara, ali je taj obim smanjen i danas se ovaj predeo izuzetnih odlika prostire na oko 3.400 hektara. U okviru zaštićenog područja nalaze se mala slana jezera koja nažalost imaju veliki problem suše, a glavni uzrok je antropogetni faktor. Celo zaštićeno područje je ispresecano kanalskim mrežama, što nam je možda i najveći problem smanjivanja biodiverziteta, jer vodoprivreda diktira nivo vode u tim kanalima, a ona se i dalje verovatno plaši poplava. Činjenica je da u zadnjih četrdesetak godina kako se prate nivo podzemnih voda i klimatske promene, imamo sve manje vode – kaže za „Dnevnik” čuvar u JP „Palić – Ludaš” Oto Sekereš, koji su inače upravitelji ovim zaštićenim podrujem.
U poslednjih pola veka izgubljeno je 5,5 metara podzemnih voda, upozorava Oto Sekereš, čuvar u JP „Palić – Ludaš”
Dok „ladom nivom” odmaramo oči u zlatkastoj boji prirode, Oto priča da je prvenstveno problem što imamo sve manje snega, jer je to tip padavina koji bi mogao da se infiltrira u zemljište i malo podigne nivo podzemnih voda.
– Momentalno po merenjima znamo da smo u zadnjih 50 godina izgubili pet i po metara podzemnih voda, a samim tim smo izgubili mnogo malih slatinastih jezera unutar staništa. Nažalost, nije stala ta tendencija, žilipi na tim kanalima i dalje su otvoreni, a mi, umesto da zadržimo vodu na terenu, vodoprivreda je ispušta. Tu bi se mislim moralo hitno nešto promeniti, jer ćemo se pretvoriti u veliku pustinju, ako nastavimo ovim tempom – zabrinut je Sekereš, dodajući da se u dva mala jezera povremeno, tokom proleća, zadrži malo voda.
Oto obilazi teren od 1994. godine, i seća se još od detinjstva koliko je to područje bilo vlažno i močvarno, kao nekadašnji deo plavnog područja Tise, a danas su ti delovi praktično suvi. Na prostoru prirodnog dobra uverili smo se da preovlađuju slatine, koje krase enklave stepske vegetacije po višim delovima terena u vidu ostrvaca i gredica uz bačku lesnu zaravan.
– Dobro je što na našim nizijskim terenima ima metar razlike u nivou zemljišta. Tako nam je i biodiverzitet bogatiji. Što se tiče biljnih zajednica koje su usko vezane za ljute slatine, pričamo o halofitim biljakama koje su karakteristične za slana staništa i koje u ćelijama imaju veći koncentrat soli nego u zemljištu. Zato je ovde suludo baviti se poljoprivredom, već je najbolje posvetiti se ekstenzivnoj ispaši. Zbog minerala koje te biljke usvajaju, i životinje su mnogo zdravije – priča čuvar „Kanjiških jaraša”, dodajući da se ljudi ipak i dalje tvrdoglavo pokušavaju baviti poljoprivrednim kulturama, iako one u većini slučajeva ne uspevaju.
Glavni cilj zadržati jezera
Planovi za budućnost tiču se rešavanja najvećeg problema – pada nivoa podzemnih voda. Oto kaže da redovno pregovaraju sa DTD-om, JP „Vode Vojvodine” na temu retenzije vode na terenu. Plan je uraditi i male brane, kako bi na razne načine pokušali bar malo duže da zadrže vodu u jezercima. Potrebno je izgraditi još žilipa na kanalnim mrežama, a možda čak i zatrpati neke kanale koji su iskopani dok je područje još bila vlažna slatina.
U daljini nepregledne ravnice, uočili smo bele tačkice okružene vegetacijom boje sena. I dok smo se naprezali da vidimo da li se radi o nekom jatu ptica, Oto nam kroz smeh govori da je upravo lokalni čoban izveo ovce na ispašu. Inače su i podolska govečad rado viđeni stanari, što upraviteljima ide naruku, jer ispašom održavaju staništa, pa nema košenja, a nas su ove velelepne životinje ispratile na kraju naše avanture ovim prirodnim blagom.
– Ta šumica koju vidite u daljini nije karakteristična za ovaj predeo. Davno je sađena kao eksperimentalna šuma od strane Šumarskog fakulteta, za istraživanja u smislu koje drveće može bolje da podnese klimatske promene, kao i samu specifičnost slatinastih terena. To je samo grupacija nekoliko drveća, pretežno belih topola, koje su autohtone na našim terenima, ali i srebrno drvo, koje mi zaštitari smatramo invazivnom vrstom na terenu. Kada sve saberemo i oduzmemo, definitivno je ona veliki plus za biodiverzitet celog regiona – ponosan je naš sagovornik.
Tendencija daljeg odvodnjavanja slatina, izgradnje ribnjaka i zaoravanja umereno zaslanjenih terena na prostoru ovog prirodnog dobra i dalje je nažalost prisutna, stoga su slatinski tipovi vegetacije, sa prisutnim panonskim endemičnim vrstama, i pored relativne očuvanosti, nažalost u neosrednoj opasnosti od nestajanja.
– Govorimo o panonskoj jurčici, zatim caklenjači, solnjači... Ovde je pronađeno i 20 vrsta orhideja. Na stepskoj vegetaciji baštinimo gorocvet, a interesantan je i nalaz malog broja primeraka ravnog kotrljana, dok je borbašev šuškavac panonska endemična vrsta. Područje je inače dom za verovatno najveći broj ptica koje imamo u Srbiji, s obzirom na to da je zabeleženo oko 235 vrsta, od kojih su 203 vrste strogo zaštićene – kaže Oto.
Bogatstvo faune ptica ogleda se pre svega u gnežđenju retkih vrsta, pa nam je tako spomenuo sivu vetrušku, ćurlikovca, crnorepu muljaču, crvenonogog sprudnika i modrovranu. Čini se da u Srbiji nema područja na kojima se sve ove vrste mogu naći na gnežđenju, što Kanjiške jaraše čini jedinstvenim gnezdilištem ptica vlažnih i suvih livada.
– Retka vrsta na našim terenima je noćni potrk, i njegova populacija je ovde stabilna. On je vezan za ljute slatine i traži prostor za gnežđenje na slatinastoj zemlji, a na terenu njena brojnost varira od dva do pet parova. Ritska sova, noćna grabljivica, od velikog nam je značaja, jer se hrani glodarima, te je samim tim prirodni čistač za poljoprivredne parcele. Prošle godine smo našli jato od 70 primeraka – ističe Oto Sekereš.
Kako bi održali stabilnost ovog zaštićenog područja, upravitelji u prvi plan stavljaju edukaciju lokalnog stanovništva i korisnika prostora. Sa druge strane, aktivnim merama zaštite doprinose povećanju prirodnog bogatstva ovog dela Vojvodine. S tim u vezi, postavljaju se na terenu gnezdilišne kutije za sivu vetrušku, a paralelno se radi i kompletan monitoring biljaka i životinja na terenu. Radi se i zimsko prihranjivanje, letnje i zimsko pojenje ptica, a uskoro se nadaju da će pokrenuti i hranilište za ptice grabljivice.
