DRŽAVA OBUSTAVILA PODRŠKU RECIKLAŽI Građani ostaju bez sistema za odlaganje EE otpada GDE SA STARIM UREĐAJIMA I GUMAMA U 2026.
Od 1. januara 2026. godine reciklažne kompanije prestale su da preuzimaju stare gume, električni i elektronski otpad, kao i dotrajale akumulatore.
Ovaj potez usledio je nakon odluke Vlade Srbije da obustavi podsticajna sredstva za tretman posebnih tokova otpada.
U praksi, to znači da je finansijski mehanizam koji je godinama omogućavao isplativu reciklažu ove specifične vrste otpada – zaustavljen, a sa njim i značajan deo operacija u reciklažnom sektoru.
Posebni tokovi otpada obuhvataju kategorije koje su tehnički zahtevne i skupe za obradu: elektronske uređaje, otpadne gume, akumulatore, vozila i ulja. Zbog toga njihovo zbrinjavanje nikada nije bilo tržišno samoodrživo.
Prihod koji recikler može da ostvari prodajom izdvojenih sirovina, kako objašnjava stručnjakinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov, ne pokriva realne troškove sakupljanja, transporta i tretmana.
„Tretman ovih vrsta otpada jednostavno nije isplativ bez sistemske podrške države. Troškovi su veći od prihoda, što znači da bez subvencija ili modela produžene odgovornosti proizvođača sistem ne može da funkcioniše“, navodi Cvejanov.
Prema njenim rečima, Srbija je godinama koristila model podsticaja kako bi obezbedila da se otpad iz domaćinstava i privrede pravilno zbrine. Ukidanjem uredbe, reciklažna industrija se praktično preko noći našla u situaciji da posluje bez finansijske osnove za tretman najskupljih kategorija otpada.
Posledice su već vidljive. Deo reciklažnih firmi obustavio je rad, dok su druge ograničile preuzimanje otpada. Kompanije se sada suočavaju sa izborom – da posluju sa gubitkom ili da trošak prebace na građane i privredu. Cvejanov upozorava da bi to značilo dvostruko finansijsko opterećenje, jer naknade za upravljanje otpadom već postoje kroz sistem javnih davanja.
Slična situacija je i u privredi. Iako privredni subjekti redovno uplaćuju zakonom predviđene naknade, ukidanje uredbe znači da ta sredstva više ne završavaju u sistemu koji omogućava praktično zbrinjavanje otpada nastalog iz proizvoda koje stavljaju na tržište.
Sagovornica ukazuje i na način sprovođenja odluke – bez prelaznog perioda i jasnog obrazloženja budućih koraka.
Ukoliko se finansijski model ne uspostavi kroz novu uredbu ili zakon, posledice bi mogle biti šire od same industrije. Reciklažni sektor mogao bi da se suoči sa gašenjem pojedinih postrojenja, dok bi građani i kompanije ostali bez organizovanog sistema za odlaganje specifičnog otpada.
U takvom scenariju povećava se rizik od nelegalnog odlaganja – od kabastih elektronskih uređaja do guma – jer za njih više ne bi postojao održiv kanal zbrinjavanja.
„Ne bi bilo iznenađujuće da, ukoliko se ovakvo stanje nastavi, ponovo počnemo da viđamo veš-mašine, bojlere i druge električne i elektronske uređaje ili gume u vodotocima i prirodi, jer ljudi neće imati mogućnost da ih zbrinu na odgovarajući način“, zaključuje Kristina Cvejanov.
Ostaje otvoreno pitanje kome će građani i firme ubuduće moći da predaju elektronski otpad, stare gume i akumulatore.
