RAT NA BLISKOM ISTOKU: OD NAFTE KA NEBU

Piše: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Iz istih razloga izazvana je kriza u Ukrajini na koju posredno utiču projekti tri gasovoda. Reč je o resursima otkrivenim u Persijskom zalivu 2000. godine gde su otkrivene najveće rezerve gasa na planeti, procenjene na 51 trilion kubnih metara i oko 50 milijardi tona kondenzovanog gasa. Tada je dve trećine ovog bogatstva otišlo Kataru, a jedna trećina Iranu. Jasno je da Katar nije bio u stanju da valorizuje ovaj resurs pa su američke i britanske kompanije nastojale da gasovod iz ove zemlje projektuju upravo preko teritorije Sirije u Tursku koja je bila zamišljena kao glavni operater u snabdevanju Evrope. Tu je važnu ulogu igrala i Saudijska Arabija, zatim Iran i u pozadini SAD. Sve to bilo bi moguće ukoliko bi se evropsko tržište oslobodilo ruskog gasa. Zbog toga je izazvana kriza u Ukrajini, ali i problemi s realizacijom projekta Severni tok 2.

Da aktuelna ratna dešavanja u Ukrajini i na Bliskom istoku povezuje geopolitika nafte i gasa svedoči i analiza koju je krajem prošle godine objavio turski politikolog Mehmet Perinček, a u kojoj se navode malo poznati detalji o planovima „svetske zakulise” čiji je cilj uspostavljanje potpune kontrole nad ključnim gasnim koridorima na području Evroazije. Celokupnu problematiku Perinček povezuje sa događajima koji su prethodili specijalnoj vojnoj operaciji Rusije u Ukrajini, ukazujući da su SAD mnogo pre početka rata potpisale sa Ukrajinom memorandum koji je bio usmeren protiv Turskog toka. Poznata je činjenica da je za vreme SVO bilo više pokušaja sabotaža na gasovodu Turski tok, kao i da je ruska obaveštajna služba nedavno otkrila mrežu britanskih agenata koji su pripremali razne provokacije ovim povodom.

Podrivanje Turskog toka

Nema nikakve sumnje da je i iznenadni kolaps režima Bašara el Asada u Siriji posledica gasne politike koju SAD režiraju uz pomoć svojih saveznika, prvenstveno Izraela. Posebno zbog toga što je buduća uloga Rusije u Siriji veoma upitna. Zbog toga je Turska direktno vojno intervenisala i iskazala spremnost za dalju eskalaciju sukoba, posebno sa Izraelom. Odgovor jevrejske države je takođe bio očekivan, a odnosi se na uporno odbijanje bilo kakvog učešća turskih askera u uspostavljanju međunarodne uprave u Gazi. U međuvremenu su razmenjene teške međusobne optužbe, a nedavno su najviši turski zvaničnici najavili i mogućnost otvorene vojne konfrontacije sa Izraelom. Izgleda da se iza scene ipak kriju i neki drugačiji motivi, koji nadilaze karakter tursko-izraelskih netrpeljivosti.

Da je situacija sve komplikovanija svedoči i nacrt sporazuma o zabrani uvoza ruskih energenata koji su sredinom oktobra 2025. godine usvojili ministri energetike EU, a koji bi trebalo da se primenjuje od 1. januara 2028. godine, pod uslovom da prođe očekivanu verifikaciju u Evropskom parlamentu. Suština predloženog nacrta je u tome da će uvoz gasa u Evropu biti dozvoljen samo onim kompanijama koje dokažu da gas koji stiže na Stari kontinent nije proizveden u Rusiji ili Belorusiji. Na taj način se dodatno uvećava energetska zavisnost Evrope od Amerike. Istina, Mađarska i Slovačka su glasale protiv ovog nacrta sporazuma, i zahvaljujući Trampovoj administraciji dobile privremena izuzeća, uz indikativan komentar premijera Fica kako se ovakvom odlukom uspostavlja „nova gvozdena zavesa”.

Za Tursku je ova odluka od ogromnog značaja jer se njen dobar deo odnosi na gasovod Turski tok, koji je danas jedina ruta dopreme ruskog gasa u Evropu. U tom smislu, pomenuti dokument EU u potpunosti podriva ideju o Turskoj kao regionalnom gasnom čvorištu. Paradoksalnost ovog dokumenta posebno leži u činjenici da je samo, od januara do jula prošle godine, isporuka ruskog gasa za Evropu porasla za neverovatnih 26 procenata, dostigavši 12,7 milijardi kubnih metara u oktobru 2025. godine, što je bio povod da turski ministar energetike Alparslan Barjaktar izjavi kako je Turska postala „evropska gasna životna linija” zahvaljujući gasovodima TANAP i Turski tok. Uprkos svemu, EU se izgleda opredelila za jednu vrstu geoekonomskog samoubistva podilazeći interesima Vašingtona.

Zanimljivo je da je jedna od alternativnih ideja da se Grčka pozicionira kao ključni igrač na evroameričkoj energetskoj osi, uz napomenu da ovaj projekat podržava moćna korporacija Ekson mobil koja je odavno otpočela istraživanja količina prirodnog gasa u grčkom priobalju. U tom kontekstu je i izjava premijera Micotakisa koji je izrazio privrženost njegove države „Vertikalnom gasnom koridoru” koji predviđa transportnu šemu preko Ukrajine, Moldavije, Slovačke, Bugarske, Rumunije i Mađarske, uz isticanje da Turski tok ne bi smeo da bude zadnja vrata ulaska ruskog gasa u Evropu.

Enigma Ormuza

Militarizacija izraelskog društva i stav Netanjahuove vlade nisu samo posledica poznatih bezbednosnih izazova i višedecenijskih pokušaja neutralizacije Irana kao ključnog neprijatelja u regiji, nego su i deo šire strategije naftnih korporativnih krugova i posledično ogromnih profita ostvarenim na berzanskim manipulacijama cena nafte i gasa. U tom pogledu kontrola na Ormuskim moreuzom se ispostavlja kao ključna tačka aktuelnog američko-izraelskog rata protiv Irana.

Taj „čep na boci” Persijskog zaliva dugačak je 167 kilometara i na najužem delu širok 39 kilometara, ali veliko ostrvo Kišm i bezbroj ostrvaca, grebena i plićaka faktički sužavaju plovni put na samo nekoliko kilometara koje je relativno lako zaprečiti. Njegova (ne)prohodnost određuje sudbinu velikog dela Bliskog i Srednjeg istoka kao vodećeg svetskog naftno-gasnog regiona, ali i vodećih svetskih sila i mnogih drugih zemalja budući da se tim pravcem transportuje približno trećina svetskog tečnog prirodnog gasa i četvrtina svetske nafte. Aktuelno iransko blokiranje plovidbe tim moreuzom nije baš u pravom smislu ekvivalent miniranju Severnog toka, ali jeste analogno geopolitičko i geostrategijsko oruđe.

Važna činjenica jeste da se Ormuz nalazi u muslimanskim rukama, mada sa jedne strane većinski persijskog, šiitskog Irana, a sa druge dominantno arapskih, sunitskih Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji u regionu igra ulogu „male Švajcarske”. Postoji i vrlo zanimljiva teza o ulozi Saudijske Arabije kao glavnog američkog finansijera ovog ratnog sukoba, a čiji je jedan od ciljeva marginalizacija Emirata i povlačenje banaka iz ove zemlje, što je proces koji se trenutno odvija iza scene velikog rata, a kao logična posledica iranskog vojnog protivodgovora na ovu zemlju. Ovu „teoriju zavere” dodatno podstiče i činjenica da su Arabija i Iran, uz posredovanje Kine, pre nekoliko godina obnovili pune diplomatske odnose koji, uprkos ratu, nisu dovedeni u pitanje.

Juriš ka nebu

Nesporno je da pored ekonomskog razloga  sadašnji ratni angažman Amerike protiv Irana sadrži i snažne religiozne motive. Magazin Krejdl je nedavno objavio ono o čemu se u zapadnim medijima uglavnom ćuti: oficiri američke vojske napad na Iran doživljavaju kao krstaški rat, a za Trampa tvrde da ga je Isus izabrao da pokrene bitku kod Armagedona. Sam Tramp se izjašnjava kao „hrišćanski cionista”, koji odluke donosi u zanimljivom okruženju.

Jedan od najkoloritnijih likova je svakako ministar rata Pet Hegset koji je 2020. godine objavio knjigu Američki krstaški rat. Reč je o manifestu hrišćanskog cionizma u kojem je naveo da se SAD nalaze u „svetom ratu” protiv islama, Kine i Rusije. Jedno od poglavlja ove knjige je Učinimo krstaške ratove ponovo velikim. Hegset tako hvali srednjovekovne krstaše i tvrdi da bi zapadni konzervativci u 21. veku trebalo da nastave „sveti rat”, koji su krstaši započeli pre hiljadu godina. Hegset, inače po mnogo čemu problematična ličnost, sasvim skromnih intelektualnih mogućnosti, u ovoj knjizi se zalaže za „sveti rat” – protiv levice, Kine, Rusije i islama.

Trampov ministar rata je izjavio da su Kinezi doslovno zlikovci naše generacije i upozorio da će Amerikanci, ukoliko se sada, s oružjem u ruci, ne suprotstave komunističkoj Kini, jednog dana stajati za kinesku himnu. „Komunistička Kina će pasti”, obećao je Hegset u svojoj knjizi, i lizaće svoje rane još dvesta godina ukoliko Tramp opet dođe na vlast. Zapravo, Hegsetov pogled na svet je grandiozna teorija zavere. Kineski komunisti i međunarodna levica, prema Trampovom ministru rata, zajedno sa islamistima kuju globalnu zaveru protiv SAD i Izraela, koji su, naravno, izabrane, svete zemlje, blagoslovljene od samog Boga.

Dodajmo, da Hegest ima elitističku karijeru. Studirao je na Univerzitetu Prinston i radio kao analitičar deonica za investicijsku banku „Bir stirns” sa Volstrita (koja je propala u finansijskoj krizi 2008. godine). Kasnije je stekao magistarsku diplomu na Harvardu. Pre ulaska u Trampovu administraciju, oko godinu dana je radio u američkom logoru u zalivu Gvantanamo, na okupiranoj kubanskoj teritoriji. Dok je tamo služio, administracija Džordža V. Buša sprovodila je najbrutalnija mučenja zatvorenika. Potom se zaposlio kao novinar na televiziji Foks njuz, gde ga je uočio Tramp.

Nedavno je ovaj nesuđeni američki „krstaš” izjavio da SAD nisu započele rat sa Iranom. Slično tvrdi i državni sekretar Marko Rubio. Pa, ko je? – pita se ugledni srpski publicista Boris Nad i navodi sledeće: „Tramp kaže da ovim ratom ne spasava samo Izrael, već i Ameriku. Iranci su, prema Trampu, bili na putu da razviju projektile kojim bi mogli da napadnu američko kopno. U prevodu: „iranska agresija” na SAD traje već 47 godina, još od Islamske revolucije, a jedino Tramp ima dovoljno hrabrosti da uradi ono što se nije usudio nijedan američki predsednik – da zapali čitav Bliski istok.

Za kraj ovog teksta navodimo reči poznatog američkog novinara Takera Karlsona, koji se izvinio američkoj javnosti zbog predizborne podrške Donaldu Trampu. Nazivajući Trampovu religiju „izraelizmom” našao se na spisku jednog od najprominentnijih „antisemita” u SAD. Razume se, da i islamski fundamentalisti imaju svoj odgovor koji glasi: Alah je veći od Amerike!

(KCNS)