"Tehnologija je neophodna, ali ne radi nje same, već radi čoveka" DUHOVNO RAZORUŽAVANJE AI Otac Stefan Jovanović: SPC se temeljno bavi veštačkom inteligencijom (VIDEO)

Papa Lav XIV objavio je svoju prvu encikliku, najvažnije papino pismo posvećeno jednoj od ključnih tema savremenog sveta. On je posvetio očuvanju čoveka u doba veštačke inteligencije.

Otac Stefan Jovanović, paroh zemunske Bogorodičine crkve, upozorava na mogućnost modernog digitalnog ropstva, ne zato što bi mašine mogle da zavladaju čovekom, već zato što veštačka inteligencija može dodatno da koncentriše moć u rukama onih koji kontrolišu podatke, algoritme i tehnološku infrastrukturu. Zato papa poziva na etičko „razoružavanje“ veštačke inteligencije, odnosno na njen razvoj i upotrebu koji neće služiti nadzoru, manipulaciji ili isključivo sticanju profita, već čoveku, istini i slobodi.

Kako pravoslavni teolozi tumače ovo upozorenje? Može li veštačka inteligencija da pomogne Crkvi i vernicima i gde se nalazi granica na kojoj koristan alat preti da postane idol?

– Mislim da je neophodno da se i Crkva i sveštenici, ali i svi vernici, uključe u razgovor o veštačkoj inteligenciji. Reč je o oblasti koja se izuzetno brzo razvija i zato je važno da razgovaramo o tome u kom pravcu taj razvoj ide i kakve posledice može da ima. Nije reč o tehnologiji radi same tehnologije, već o pitanju do čega nas ona može dovesti. Upravo zato i sveštenici, kao i Crkva u celini, treba da imaju svoj glas u toj raspravi. Uveren sam da Crkva ima mnogo toga da kaže o tim pitanjima.

Kako ste razumeli papinu encikliku?

– Encikliku je nazvao Magnifica Humanitas, što znači „veličina“ ili „veličanstvo čovečanstva i čoveka“. Njen podnaslov glasi: O očuvanju ljudske ličnosti i ljudskog dostojanstva u doba veštačke inteligencije. Upravo je to suština ove enciklike. Papa želi da u razvoju savremenih tehnologija ukaže na značaj ljudske ličnosti i ljudskog dostojanstva.

Ne možemo da zaboravimo zbog koga i zbog čega se tehnologije razvijaju. U enciklici se poziva i na svoje prethodnike, između ostalih i na papu Benedikta, koji je isticao da je tehnologija neodvojiva od ljudske autonomije i slobodne volje. Ali, iako je tehnologija neophodna, to ne znači da je treba razvijati radi nje same, već radi čoveka.

Papa upozorava da veštačka inteligencija ne treba da gospodari čovekom, već da služi ljudskom dostojanstvu. Gde je, prema vašem mišljenju, granica?

– Postoji jedna granica, jedna crvena linija, sa kojom bismo se, čini mi se, svi mogli složiti i koju naglašava i sama enciklika. To je granica u načinu naše upotrebe veštačke inteligencije.

Sama enciklika se manje bavi tehnološkim razvojem, a više nama u okviru tog razvoja. Kada pristupamo veštačkoj inteligenciji i kada je koristimo, moramo biti obazrivi i svesni načina na koji joj prilazimo. Ne smemo joj pristupati kao da je neki entitet, odnosno subjekat ili ličnost.

To je suštinski problem i tu može doći do porobljavanja. Zbog toga postoje i inicijative da se u komunikaciji sa tim programima, koje nazivamo veštačkom inteligencijom, što je samo po sebi prilično zavodljiva sintagma, bude jasno da to nije inteligencija u onom smislu u kojem mi razumemo ljudsku inteligenciju.

Taj pojam je sugestivan. Kada razgovarate sa takvim programom, možete steći utisak da razgovarate sa nekim, a u najmanju ruku sa nečim. Međutim, dokle god je reč o programu, to je samo i isključivo program.

Kada razumemo mehanizme koji ga pokreću, vidimo da je reč o kodu i algoritmu, i ništa više od toga. Zato veštačka inteligencija u društvu može imati korisnu ulogu, ali mora biti jasno ograničena, i pravno i moralno, u okviru kojeg može da se razvija.

Papa je rekao da veštačka inteligencija treba da bude „razoružana“ zbog opasnosti koje može da nosi. O tome govore i pojedini njeni kreatori, poput Ilona Maska i Sema Altmana, koji upozoravaju na potencijalne rizike. Kako vi razumete poruku da veštačku inteligenciju treba „razoružati“?

– Papa je u svom prvom obraćanju u vezi sa enciklikom namerno upotrebio izraz „razoružavanje“. Naglasio je da je to jaka reč, ali da je svesno izabrana, jer je potrebna.

Pod tim „razoružavanjem“ on podrazumeva da veštačka inteligencija mora biti stavljena u okvire koji će omogućiti njen bezbedan i odgovoran razvoj. Problem nastaje u načinu na koji ljudi koriste te sisteme.

Kada čovek stupa u interakciju sa veštačkom inteligencijom, lako može da stekne utisak da komunicira sa nekim bićem, a ne sa programom. Tada se narušava slika stvarnosti i stvara iluzija odnosa koji zapravo ne postoji, što može dovesti do oblika savremene idolatrije.

Da li je veštačka inteligencija tema kojom se Srpska pravoslavna crkva temeljno bavi?

– Naročito poslednjih godina postoji mnoštvo primera koji pokazuju da se Crkva i te kako bavi ovim pitanjem. Kada sam počeo da se bavim ovom temom i pisao doktorsku disertaciju, mnogima je bilo čudno zašto sam se odlučio na to. Disertacija nosi naziv: Ontologija virtuelnog kao izazov pravoslavnoj antropologiji, odnosno pravoslavnom pogledu na čoveka. Vidimo da je to već deo naše svakodnevice i da nas iz nedelje u nedelju prati takav tehnološki razvoj, zbog čega je neophodno da damo određen odgovor.

A da li u tom prostoru veštačke inteligencije postoji prostor za misiju Crkve?

– Kao i kod drugih tehnologija, naročito društvenih mreža i medija, reč je o velikom prostoru za misiju Crkve. Mediji su način da se prenese poruka i da ona dopre do velikog broja ljudi. I veštačka inteligencija može biti korišćena u tu svrhu.

Međutim, sveštenici, misionari i svi ljudi u Crkvi moraju biti obazrivi u načinu na koji koriste tu tehnologiju. Crkva se, naime, zasniva na ličnom i živom susretu između Boga i čoveka, ali i među ljudima, u zajednici u kojoj je Hristos prisutan. Zato se ne može dopustiti da nešto što nije ličnost zameni taj živi odnos.

Najbolje je kada čovek govor iz srca. Kada imate reč, važno je da je nosite u sebi, a ne samo da je preuzimate. Kao neko ko govori iz pastirskog iskustva, mogu da kažem da se nikada ne može porediti beseda koja je pročitana, odnosno preuzeta od nekoga, sa onim što čovek sam izgovori iz svog unutrašnjeg iskustva.

To je, u stvari, jedan dijalog i sabranje oko Logosa, Hrista. Tada se taj susret zaista oseća kao živ i opipljiv.

Veštačka inteligencija u tom kontekstu može da ima svoje mesto. Ona može da pomogne, na primer, kada je potrebno brzo pronaći neki citat iz Svetih otaca, za koji otprilike znamo gde se nalazi, ali nismo sigurni tačno. U takvim situacijama može biti korisna, ali samo u ograničenom, pomoćnom smislu.

To mora biti strogo kontrolisana i ograničena upotreba, bez šire primene i bez zamene temeljnih ljudskih i duhovnih iskustava.

Ona može pomoći i vernicima u nekim praktičnim pitanjima; na primer, kako da izračunaju četrdeseti dan od nekog događaja ili kada tačno počinje post. To su stvari u kojima bi, recimo, i jedan zvanični čet-bot Srpske pravoslavne crkve mogao da ima svoju svrhu.

U praksi se postavlja pitanje koliko je to zaista potrebno. Isti podaci danas se mogu dobiti preko Gugl pretraživača za nekoliko sekundi. Trenutno, dakle, ne postoji jasna potreba za takvim sistemom, a čini mi se da bi potencijalni efekat zbunjivanja vernika bio veći od koristi koju bi on mogao da donese. Zbog toga se o tome još ozbiljno ne govori. Međutim, u budućnosti postoji prostor da se i takve stvari razmatraju.

Ključno je da se ne izgubi iz vida suština. Kada čovek dođe u crkvu i stupi u živi kontakt sa zajednicom vernih, on može ponovo da se vrati, da učestvuje u liturgiji i da doživi taj duhovni susret. To iskustvo se ne može meriti sa informacijom koju dobija od bilo kog programa. Zato takvi alati mogu imati samo ograničenu i pomoćnu ulogu.

Na kraju, postavlja se i šire pitanje: da li postoji opasnost da se u digitalnom prostoru, o kojem govorimo u kontekstu veštačke inteligencije, formiraju novi oblici „religioznog“ odnosa prema tehnologiji? Da li postoji takva opasnost?

– Takvih pojava je bilo i ranije, još pre pojave veštačke inteligencije u savremenom smislu. Kada su se pojavili prvi virtuelni svetovi, poput Metaverse-a i Second Life-a, već su postojali primeri krštavanja avatara ljudi koji su učestvovali u tim digitalnim prostorima.

Tada se već mogla videti pojava neke vrste potpuno razvijene religijske prakse u virtuelnom okruženju, ljudi su učestvovali u obredima, imali zajednička bogosluženja i slično. Zbog toga ta opasnost i danas postoji, a sa razvojem veštačke inteligencije ona se još više pojačava.

Džon Lenoks, profesor matematike i filozofije sa Oksforda, ukazuje upravo na taj problem, na mogućnost obogotvoravanja veštačke inteligencije. On to posmatra kao proces koji je suprotan hrišćanskom razumevanju sveta.

U hrišćanskoj tradiciji postoji vera u Boga koji postaje čovek – Bogočoveka, koji spasava čoveka i uzdiže ga ka Bogu. U savremenim tehnološkim i filozofskim projekcijama, poput onih koje opisuje Juval Noa Harari u knjizi Homo Deus, javlja se obrnut pravac: čovek koji sopstvenim silama pokušava da postane bog.

Na to se, između ostalog, osvrće i papa u enciklici, koristeći sliku građenja Vavilonske kule kao simbola tehnologije koja teži da dosegne nebesa. Međutim, istorijski ishod takvih nastojanja je dobro poznat.

(RTS)