Prof. dr Rastislav Stojsavljević: Novo poglavlje Srbije i SAD

Odnosi koji su krajem 20. veka dotakli istorijski minimum, kroz decenije su prošli kroz složene faze rekonstrukcije, pregovora i asimetrične saradnje. Tokom druge polovine XX veka istorijske okolnosti su dale više prilika da se ti odnosi poprave, ali neaktivnost sa obe strane uticala je da do toga ne dođe.

Da bi se razumela dubina današnjeg diplomatskog iskoraka, neophodno je sagledati istorijski kontekst. Tokom Hladnog rata, Jugoslavija i SAD delile su specifično geopolitičko partnerstvo zasnovano na balansiranju uticaja Sovjetskog Saveza. Međutim, raspadom SFRJ i potonjim ratovima devedesetih godina, ovi odnosi su doživeli kolaps, kulminirajući NATO agresijom 1999. godine na našu zemlju. S obzirom da je nestalo hladnoratovskog protivnika, Jugoslavija je prestala da bude „tampon zona“ između dva bloka i samim tim iz ugla SAD izgubila svrhu za svoju snagu, pa i postojanje.

Nakon promena 2000. godine, odnosi su obnovljeni, ali su dugo bili opterećeni asimetrijom i uslovljavanjem. Vašington je nastupao sa pozicije normativne hegemonije, fokusirajući se na rešavanje nasleđa prošlosti (saradnja sa Haškim tribunalom) i podršku nezavisnosti Kosova (nakon 2008. godine). SAD su bile jedine svetska geopolitička sila. Uživali su u plodovima pobede u hladnom ratu i iskorišćavale tadašnju slabost Rusije i nedovoljnu angažovanost Kine.

Ipak, u poslednjoj deceniji, svedoci smo postepenog napuštanja ovog američkog pristupa. Sjedinjene Države su prepoznale da rigidno insistiranje na političkim pitanjima bez ponude ekonomskih i bezbednosnih alternativa gura Srbiju ka alternativnim centrima moći, pre svega Pekingu i Moskvi. Došlo je do diplomatske evolucije: fokus je sa nerešivih političkih identitetskih sporova prebačen na pragmatične sfere zajedničkog interesa, infrastrukturu, odbranu i ekonomiju. Kao dobri međunarodni pregovarač, SAD su okrenuli stvarima sa kojima se mogu dogovoriti sa Srbijom. Sa druge strane, Srbija je svojim bližim odnosima sa Rusijom i Kinom „podigla sebi cenu“ na svetskoj geopolitičkoj mapi i naterala SAD da je shvate kao ozbiljnog partnera.

Ako su devedesete bile obeležene bezbednosnim tenzijama, treća decenija 21. veka postala je era tehnološke i energetske diplomatije. Upravo su ove dve oblasti poslužile kao neposredni mostovi za uspostavljanje Strateškog dijaloga.

Potpisivanje prvog strateškog sporazuma u oblasti energetike u septembru 2024. godine bio je jasan indikator promene kursa. Za Srbiju, energetika je decenijama bila polje ruske dominacije i zavisnosti. Za SAD, ulazak na srpsko energetsko tržište kroz projekte diversifikacije (poput podrške izgradnji gasnih interkonektora i solarnih parkova) i saradnju sa institucijama kao što je Američko energetsko udruženje (USEA), predstavljao je način da se ruski uticaj na Balkanu suzbije na sistemskom nivou.

Istovremeno, u sferi tehnologije, Sjedinjene Države su preko ovog partnerstva nastojale da preduprede i ograniče kineski tehnološki monopol (pre svega u sferi 5G mreža i naprednih računarskih sistema). Kroz investicije u data centre i saradnju u oblasti veštačke inteligencije (AI), Vašington nudi Srbiji „zapadni tehnološki paket“ kao alternativu kineskoj tehnologiji. Uz ovu ekonomsku ponudu ide i politička zainteresivanost. Predlog za imenovanje novog američkog ambasadora u Beogradu posle perioda kada je američkom ambasadom upraljao otpravnik poslova od januaara 2025. godine, šalje se dodatna poruka o podizanju diplomatskih odnosa na viši nivo.

Na globalnom planu, SAD se nalaze u fazi redefinisanja svoje spoljnopolitičke strategije u svetlu povratka rivalstva velikih sila. U tom kontekstu, Zapadni Balkan se više ne posmatra kao unutrašnji evropski problem bezbednosti, već kao poprište geopolitičkog takmičenja sa Kinom i Rusijom.

Najava državnog sekretara Marka Rubija u avgustu 2025. godine o pokretanju Strateškog dijaloga sa Srbijom bila je direktan odgovor na potrebu da se neutrališe kineski investicioni i ruski energetski i bezbednosni pritisak na Beograd. Sjedinjene Države vode ovakav format dijaloga sa svega šezdesetak zemalja širom sveta; njegovo otvaranje za Srbiju je jasan geopolitički signal da Vašington prepoznaje Beograd kao stožernu tačku regionalne stabilnosti i glavnog sagovornika na Balkanu. Za SAD Srbija postaje poligon diplomatske, političke i ekonomske borbe najvećih svetskih igrača.

Decenijama je američka politika prema Balkanu bila prožeta moralističkim diskursom o demokratizaciji, ljudskim pravima i institucionalnim reformama kao preduslovima za dublje integracije. Danas, međutim, uviđamo da je Vašington svesno usvojio koncept koji u politikologiji nazivamo „stabilokratija“. U svetu koji se ubrzano polarizuje, Sjedinjene Države su spremne da tolerišu unutrašnje političke specifičnosti i demokratske deficite u zamenu za geopolitičku lojalnost u ključnim sektorima: energetici, tehnologiji i lancima snabdevanja kritičnim sirovinama. Svedoci smo da je Vašington to tolerisao i dalje toleriše u državama u regionu. Srbija će kod SAD ali i Evropske unije biti pouzdan partner dok god oni smatraju da je Srbija stožer stabilnosti u regionu. A Srbija to jeste. Jer političkom Zapadu u ovom trenutku nestabilnost ne treba na Zapadnom Balkanu.

Sa pozitivne strane, Beograd dobija snažan međunarodni legitimitet, privlači američki kapital i stvara „bezbednosni jastuk“ u Vašingtonu koji može amortizovati pritiske po pitanju Kosova i Metohije. SAD više ne posmatraju Srbiju isključivo kroz prizmu devedesetih, već kroz prizmu njene ekonomske i tehnološke budućnosti.

Međutim, rizik leži u činjenici da je ovo partnerstvo za sada duboko pragmatično, a ne vrednosno utemeljeno. Pragmatična diplomatija funkcioniše po principu „quid pro quo“ (nešto za nešto). Kada se odnosi grade isključivo na zajedničkim interesima, a ne na zajedničkim vrednostima, oni postaju izuzetno osetljivi na spoljne promene. Ako Srbija u nekom trenutku ne bude mogla ili želela da isporuči očekivane geopolitičke koncesije (na primer, ako odbije da se dodatno distancira od Pekinga ili Moskve u nekoj novoj globalnoj krizi), krhka struktura ovog strateškog dijaloga može se brzo urušiti, jer iza nje ne stoji čvrsto tkivo zajedničkih demokratskih i vrednosnih stubova. Ipak, diplomatija balansa koja krasi Srbiju godinama u nazad će učiniti da do negativnosg scenarija ne dođe i da se neće preći u fazu tzv. „alibi“ diplomatije koja je između ove dve države vođena u prvoj deceniji ovog veka.

Beograd kroz ovaj dijalog vodi izuzetno veštu igru balansiranja, takozvanu „politiku više vektora“. Srbija koristi Strateški dijalog sa SAD-om ne da bi potpuno prekinula veze sa Istokom, već da bi podigla svoju cenu na međunarodnom tržištu moći. Pokazujući Pekingu i Moskvi da ima otvoren kanal i strateško partnerstvo sa Vašingtonom, Beograd jača svoju pregovaračku poziciju prema svim akterima.

Dok ovaj korak nesumnjivo donosi Srbiji ekonomski napredak i diplomatski prestiž, on istovremeno postavlja izazov održavanja delikatne spoljnopolitičke ravnoteže. Budućnost ovog strateškog poglavlja zavisiće od sposobnosti obeju strana da upravljaju svojim transakcionim interesima u svetu koji postaje sve manje predvidljiv.

Ova diplomatska nepredvidljivost može neutralne države da drži na ceni, ali samo do perioda kada bi svet ušao iz kontrolisanog u nekontrolisani haos. Tada neutralna država počinje da smeta svima jer ne postoji više tolerancija za one koji eksplicitno ne odaberu neku stranu.

Ipak, ovakva pozicija Srbije bi i mogla da prođe ukoliko Srbija ima nešto velikim silama da ponudi. A Srbija ima. Centralni položaj na Balkanu i raskrsnica puteva koja je Srbiji tokom istorije nije išla na ruku, sada može da bude glavni adut da u svetu duboko podeljenih i zategnutih odnosa ona zaista bude „Zapad Istoku i Istok Zapadu“.

Autor: prof. dr Rastislav Stojsavljević, univerzitetski profesor

vojvodjanskevesti.rs