ZELENSKI U BEOGRADU: Šahovski potez srpske diplomatije

Autor: prof. dr Rastislav Stojsavljević, univerzitetski profesor

Sve je izvesnije da će veliki sukob između Rusije i NATO pakta na tlu Evrope izbiti pre kraja ove decenije. Diplomatski potezi i naoružavanje idu u prilog toj tezi. U oba svetska rata, ali i za vreme Hladnog rata, male države su bivale uvučene u te velike svetske sukobe. Ostati po strani je vrlo teško jer velike sile imaju metode ekonomskih i vojnih ucena kojima krše međunarodno pravo i primoravaju male države da im se pridruže. Ovo daje kredibilitet velikim silama da ostvare svoje ciljeve. Male države imaju problem da sačuvaju svoju suverenost i nezavisnost u donošenju odluka u međunarodnoj areni i sve teže uspevaju da balansiraju između zaraćenih strana kako se ulozi povećavaju.

Srbija je na raskrsnici puteva. Geografski između Srednje Evrope i Bliskog Istoka. Nalazeći se u centralnom delu Balkana gde prolazi geopolitička i saobraćajna osa Solun – Budimpešta, svaka destabilizacija teritorije koju kontroliše Beograd imala bi i regionalne komplikacije. Svako svrstavanje Beograda na jednu ili drugu stranu uzrokovalo bi aktiviranje regiona. Rat u Ukrajini je poslednji pokazatelj. Ukoliko bi se politički i vojno svrstala na stranu Rusije (poput Belorusije), Srbija bi pretrpela velike direktne ekonomske udarce od strane Evropske unije, ali i geopolitičke i bezbednosne indirektne udarce iz Brisela preko njegovih proksija iz regiona.

Ukoliko bi se Srbija svrstala na stranu Ukrajine, time bi izgubila sebe narušivši tradicionalno dobre i prijateljske odnose sa Rusijom, izgubila bi pravo na jeftinije energente, kao i podršku jedne, a možda i dve stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija po pitanju južne srpske pokrajine.

Tako da je Srbiji sudbina da u ovom „Drugom Hladnom ratu“ balansira na tankoj žici između dve zavađene strane koje prave sve veći ekonomski i politički ponor između sebe. Taj kanjon je sve dublji, a mostovi preko njega se sve više urušavaju. Ipak, jedan od takvih mostova može biti Srbija. Srpsko rukovodstvo na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, ali i ostalim srpskim državnicima poput Miloša Vučevića, izdržalo je dovoljno dugo (tačnije četiri i po godine) da se ne svrsta na stranu Zapada, uvede sankcije Rusiji, izbaci ruske medije, proteruje desetina hiljada Rusa koji su došli u Srbiju iz svojih ličnih razloga i uverenja. Iako su pritisci bili zastrađujući, bilo je potrebno izdržati dovoljno dugo da bi ovakav srpski stav počeo da se poštuje. Vremenom su i neke članice Evropske unije (Mađarska i Slovačka, a delimično i Poljska) počele polako da podižu glavu i vode donekle suverenističku politiku.

Sa druge strane, Srbija je odolela da se prikloni Istoku. Rusiji bi sigurno najviše odgovaralo da ima drugu Belorusiju na Balkanu, saveznika okruženog državama članicama NATO pakta koji bi onda odlagao svoje napade na Moskvu dok ne reši pitanje u dubini svoje teritorije. Uostalom, to smo videli 1941. godine na primeru Trećeg Rajha i Kraljevine Jugoslavije.

Birajući treći put, Srbija se našla na udaru, čini se, celog sveta. Na unutrašnjem planu pokrenute su antinacionalne, antidržavne, pa i anticivilizacijske levičarske (tzv. liberalne) snage, potpomognute nesvesnim delom stanovništva Srbije sa ciljem da se država (ne samo vlast) uruši iznutra, da dođe do haosa, beznađa, pa i građanskih nemira i sukoba, što bi imalo krajnje negativne posledice po srpsko društvo (da bude još više sukobljeno i polarizovano), ali i ekonomiju i ugled Srbije u svetu. Primenjeni su potpuno novi metodi hibridnog ratovanja, ali i neki stari obrasci koji su prepoznati i sprečeni.

Ipak, Srbija je preživela. Država je pretrpela udarce, društvo će se još dugi niz godina oporavljati od ovoga, ali državnički aparat je sve jači i sa sve većim ugledom u svetu. A kad imate ugled u svetu, možete se usuditi i da povučete neke poteze kako bi se nametnuli kao most između zavađenih strana na istoku Evrope, ili još bolje reći, zavađene braće, što Rusi i Ukrajinci svakako jesu. Upravo kroz tu prizmu treba posmatrati dolazak Vladimira Zelenskog u Srbiju. Poseta koju će rusofilski deo srpskog društva nazvati, najblaže rečeno, kontroverznom, dok će onaj prozapadni nazvati licemernom. Ovaj šahovski potez srpske diplomatije nikoga nije ostavio ravnodušnim. Čini se da ovo nije poseta koja se spremala mesecima, čak je i njena konačna najava došla svega par dana pre posete.

Ona je u stvari imala simboličan, ali i važan diplomatski čin. Već više od četiri godine Srbija iskazuje svoj neutralni stav prema sukobu na istoku Evrope, poziva na mir i ova poseta je direktna poruka da neutralnost nije samo deo diplomatske retorike, već i povlačenje konkretnih poteza. Predsednik Aleksandar Vučić je prošle godine prisustvovao manifestaciji prilikom obeležavanja Dana pobede u Moskvi, sastao se sa Putinom na marginama jednog samita u Pekingu, sastajao se sa Zelenskim u nekoliko navrata na nekoliko evropskih samita, pa je i ova poseta Zelenskog Beogradu od pre nekoliko dana diplomatska poruka Beograda i Moskvi i Kijevu da je Srbija jedina država u Evropi koja samo želi mir, ne želeći da nijedna strana bude pobednik u tom sukobu. Srpski državni vrh jasno posmatra stvari i predviđa da u slučaju da bilo koja od strana bude saterana u vojni i ekonomski ćorsokak, to će izazvati još veće sukobe, pogotovo ukoliko jedna od opcija koja će se razmatrati bude i nuklearno oružje.

Ako smo skeptični, možemo uvek da postavimo pitanje, šta je Srbija dobila, a šta izgubila ovom posetom? Dobila je još veći međunarodni kredibilitet i pokazala je diplomatsku širinu. Ućutkala je one najglasnije na Zapadu koji već godinama govore da Beograd sprovodi prorusku politiku. Izjava Zelenskog da poštuje teritorijalni integritet Srbije uticala je na bes vlasti u Prištini. Ako malo bolje proučite i pogledate diplomatski protokol, možete se prisetiti ko je dočekao Zelenskog na aerodromu i šta je u stvari bio fokus ove posete.

Srbija je takođe pokazala da je prijateljska država za obe strane. Opet je poslala poruku mira, ali i ponudu da može da bude most spajanja razdvojenih strana. Srbija ovime ništa nije izgubila. Nije promenila svoj odnos prema Rusiji, veći deo naroda je pravilno shvatio razloge ove posete i ako je neko u Evropskoj uniji mislio da će ovom posetom deo biračkog tela najjače političke stranke u Srbiji koja je na vlasti opasti, izgleda da će vreme pokazati da su to bila zaludna nadanja. Ovaj pažljivo povučen šahovski potez doneo je samo koristi srpskoj državi, bez ijedne mrlje na čitav događaj. A sigurno je da su tu mrlju čekali mnogi u Briselu, Berlinu, Londonu, ali i njihove sluge u regionu.

Šta se može zameriti državi koja šalje poruku mira, koja svojom retorikom pokazuje da je glavni razlog stabilnosti u regionu? Sigurno je da političkom Zapadu ne trebaju nikakve tenzije i sukobi na Zapadnom Balkanu u ovoj situaciji. Kada ovome dodate i novu diplomatsku strategiju i ofanzivu u odnosima sa SAD, jasno je da u eri zaoštravanja geopolitičkih odnosa u svetu morate da pokažete svoj stav i čvrstinu. Tada velike sile vas neće smatrati svojim poslušnicima već će poštovati vaše mišljenje. Voleti vas neće, toga nema među državama, već isključivo goli interesi. Većina njih neće ni za pedalj promeniti politiku prema vama.

Razlog tome je što oni ne razumeju politiku mira i nemaju širinu. Politički Zapad se izdigao iz močvarnih regija poldera i gesta koji su vekovima bili periferija sveta. Zahvaljujući otkriću novih trgovačkih puteva, za čije prve utabane trase nisu oni zaslužni, dobili su mogućnost da pljačkaju i otimaju od nepreglednih stepa Azije, preko ljanosa, selvasa i pampasa Latinske Amerike, do pustinjskih predela Afrike. I u svojoj moći su izgubili kompas i sebe. Jer kako drugačije protumačiti pitanje koje je na konferenciji za štampu uputio potomak naciste ogrnut u veo novinara, koje je glasilo kako ubijati što više Rusa?

Srbija je sačuvala moralni kompas i zdrav razum na međunarodnoj šahovskoj tabli. Njeni šahovski potezi su odmereni i promišljeni, povlače se hladne glave, čitajući nekoliko protivnikovih poteza unapred. To je prednost koju bi politički Zapad trebalo da ima. Nedostatak toga vodi svet u bezdan, gde će kreatori ovih dešavanja opet izbeći zasluženu kaznu.