SVET NA GEOPOLITIČKOJ RASKRSNICI – PAT POZICIJA U IRANU I UKRAJINI Svedoci smo dva velika sukoba u svetu

To bi značilo da se mora ući u još veći i širi, pa samim tim i brutalniji stepen sukoba između zaraćenih strana. Čini se da na istoku Evrope Rusija i dalje sporo i temeljno napreduje utvrđujući svoje osvojene pozicije. Ceo rat se govori kako napredovanje ide nedovoljno brzo, da je rat SSSR-a protiv Trećeg Rajha trajao kraće nego ovaj u Ukrajini. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti koliko ruskih žrtava je odneo Drugi svetski rat, pogotovo onih civilnih, a koliko ovaj sukob.

Čini se da se obe strane sukoba u Ukrajini pripremaju za nešto veće. Ratni sukobi nemaju uvek isti intenzitet. On se pojačava i smanjuje u zavisnosti od trajanja sukoba i geopolitičkih okolnosti. U geopolitičkim krugovima se već uveliko govori o potencijalnom velikom sukobu u Evropi do ili oko 2030. godine. Kada pogledamo zaraćene strane, jasno je da ovde ne ratuje Ukrajina protiv Rusije, nego ceo politički Zapad, sve države Evropske unije i NATO pakta. S druge strane Rusije ima određenu vojnu i logističku pomoć ili je barem imala tokom jednog dela sukoba od Irana i Severne Koreje. Sporo napredovanje može da ukaže da ruska strana čuva svoje najmoćnije oružje za potencijalni širi sukob na tlu Evrope. Ono što posebno plaši je što ovde jedna strana u sukobu poseduje nuklearno oružje koje može biti upotrebljeno ukoliko istra strana vidi da stvari po nju ne idu dobro. Teško je očekivati i da bi takvo oružje bilo upotrebljeno na teritoriji gde se vodi rat gde bi stradalo i dosta civila koje ruska strana uporno čuva i ne vodi totalni rat.

S druge strane, Sjedinjene američke države nemaju tu dilemu. Ratujući u Persijskom zalivu protiv Irana, upotrebljavaju svoje oružje koje je hiljadama kilometara od svojih državljana, ali i državljana savezničkih država. Kada se govori o okolnim arapskim državama one samo daju svoju teritoriju i vazdušni prostor za boravak i delovanje američke vojske i ne mogu se smatrati pravim saveznicima kao države NATO pakta. Ipak, mora se priznati i da Iran ne provocira mnogo okolne arapske države i da su mu meta napade američke baze na pomenutim teritorijama.

Ovako dugotrajni ratovi prirodno i logično u jednom trenutku upadnu u pat poziciju. Ona je jedina moguća jer da se moglo, rat bi se do sada završio. Trebalo bi imati u vidu da se rat ne vodi samo na bojnom polju. Ne samo u vazduhu, na kopnu i vodi. On se vodi i hibridno, preko napada na komunikacije, internet, satelitske sisteme, sve vrste ekonomskih parametara, tržište, ali diplomatska borba traje i  u raznim telima Ujedinjenih nacija, reginalnim, finansijskim, ekološkim i drugim telima gde države članice imaju svoje predstavnike.

Ipak, ova pat pozicija ima i svoju vojnu dimenziju. U Ukrajini, dronovi, satelitsko izviđanje u realnom vremenu i precizna artiljerija doprineli su pat poziciji na bojnom polju. Svaka koncentracija oklopno-mehanizovanih snaga se otkriva i neutralizuje pre nego što operacija dostigne svoju dubinu. Ovo je primoralo obe strane da se ukopaju i intenzivno koriste minska polja i upuste se u pozicioni rat koji bi bio sličan klasičnim frontovima 20. veka. U Ukrajini, ovaj zastoj je klasičan rat iscrpljivanja visokog intenziteta, ali sukob SAD-a i Irana u Persijskom zalivu i na Bliskom istoku traje više od 30 godina u „sivoj zoni“.

Ali osnovni problem je isti: nije moguće pobediti tradicionalnim sredstvima rata, zbog sofisticiranih sistema odvraćanja, asimetričnih odgovora i mogućnosti haotične eskalacije. U vazdušnom i pomorskom ratu između SAD-a i Irana, američka konvencionalna superiornost je neutralisana iranskom doktrinom Access/Area Denial (A2/AD). Iran je razvio sistem koji se zasniva na geografskim specifičnostima Ormuskog moreuza i sastoji se od hiljada protivbrodskih i balističkih raketa, rojeva brzih napadačkih čamaca, podmornica i dronova. Direktan konvencionalni napad na Iran bi podrazumevao potpuno zatvaranje naftnog transportnog puta i masovne udare na američke baze u regionu na koje se oslanjaju SAD i njihovi regionalni partneri, a međunarodna industrija transporta nafte bi bila poremećena. Teheran je izgradio decentralizovanu mrežu nedržavnih i poludržavnih aktera – proksija (Hezbolah u Libanu, Huti u Jemenu, šiitske milicije u Iraku i Siriji).

Ovim potezima Iran može kontinuirano pritiskati svoje pozicije na američkom tlu i globalnom transportu bez ulaska u rat sa Vašingtonom, a SAD će morati trošiti ogromne sume novca na lokalnu odbranu. Slično tome, sukob u Ukrajini se održava u ravnoteži uprkos ogromnom prilivu zapadne vojne, obaveštajne i ekonomske pomoći koja sprečava rusku pobedu. Rusija koristi svoju stratešku dubinu, resurse i podršku saveznika da nadoknadi gubitke. Kao i u Persijskom zalivu, prostor sukoba se širi kroz posredničke kanale dok se direktni nuklearni rat izbegava. I ovo će se sigurno nastaviti još neko vreme. Na Bliskom istoku nuklearno oružje se pretpostavlja da ima Izrael, a vrlo moguće i Iran. Nuklearno oružje imaju SAD, ali i Pakistan i Indija koji mogu iskoristiti globalni nuklearni obračun da reše svoje razmirice (isto nuklearnim bojevim glavama).

Kako izaći iz pat pozicije. Mogu se izdvojiti četiri mehanizma. Prvi je zamrzavanje konflikta kao u slučaju Korejskog rata. Potpisivanje formalnog primirja bez konačnog političkog dogovora, stvaranje demilitarizovanih zona i garancija međunarodne bezbednosti. Racionalna deeskalacija i umerena i oprezna diplomatija. U asimetričnim sukobima kao što je odnos SAD-Iran, rešenje je u obliku kontrolisanih pregovora: postepeno ublažavanje sankcija u zamenu za verifikovano zamrzavanje nuklearnog programa i ograničavanje raketnih sposobnosti proksi formacija (Hamasa, Hezbolaha i Huta). Ovo se može ostvariti kroz Ujedinjene nacije ili nezvanične bilateralne kanale.

Drugi mehanizam je tehnološki. Istorija ratovanja pokazuje da se svaka poziciona kriza pre ili kasnije prevaziđe razvojem novih tehnologija koje prevagnu u odnosu na odbranu protivnika. Razvoj naprednih sistema elektronskog ratovanja, kratkotalasnog oružja i autonomnih rojeva dronova probijaju već ustaljene konvencionalne odbrane ma koliko savremene bile. Razbijanje A2/AD barijera: korišćenje tehnologija nove generacije za prikrivanje, hipersoničnih sistema i sajber napada koji bi onesposobili iranske vojne baterije i radare na njihovoj obali Persijskog zaliva smanjilo bi potrebu za dugotrajnim pomorskim operacijama u uskim moreuzima poput Hormuza.

Treći mehanizam obuhvata ekonomiju i demografiju. Kada su prve linije fronta statične, ne pomeraju se ili sporo napreduju, rat se premešta na sposobnost društva i ekonomije da podnesu troškove. Kumulativni efekti sankcija, inflacije, gubitka radne snage i uništenja energetske mreže mogu dovesti do pada motivacije ili unutrašnje političke nestabilnosti jedne od strana. Za sada ovo nije slučaj sa Rusijom, ali nije potpuno kritična situacija ni u Ukrajini. Demografska iscrpljenost i nedostatak kvalifikovanog osoblja za složene borbene sisteme često postaju ograničavajući faktor pre nego što ponestane oružja ili protivnik fizički osvoji teritoriju.

Promena u pravcima spoljne politike i interesima velikih sila mogu biti četvrti mehanizam da se pat pozicija prekine. Pošto se oba sukoba oslanjaju na spoljnu pomoć i globalne saveze, promena izvan ratne zone određuje ishod na terenu. Preusmeravanje fokusa velikih sila (npr. pažnja SAD-a vezana za Indo-Pacifik ili promena domaće političke volje da se plati pomoć) dramatično menja ravnotežu moći. Diplomatsko približavanje između arapskih država u Persijskom zalivu i Teherana, ili integracija alternativnih sistema plaćanja i trgovine (npr. kroz BRIKS), može smanjiti efikasnost zapadnih mehanizama pritiska i primorati aktere na novi bezbednosni kompromis. Ovome u prilog idu i novembarski međuizbori u Sjedinjenim američkim državama gde njihovi građani biraju predstavnike za trećinu Senata i čitav Predstavnički dom. Veća zastupljenost demokratskih predstavnika u oba doma Kongresa u SAD može smanjiti moć aktuelne američke administracije i time im „vezati ruke“ za veću operativnu moć u sukobu. Konkretan primer je donošenje novog budžeta za vojsku koji može biti stopiran.

Najrelevatnije procene za rat na istoku Evrope, gde je tehnološki napredak obe strane onemogućilo operativno manevrisanje, favorizuju prelazak sa aktivnog rata iscrpljivanja na de facto zamrznuti konflikt. Najverovatniji srednjoročni scenario je nešto poput Korejskog poluostrva 1953. godine. Obe strane prestaju sa dejstvima duž linije kontakta zbog demografskih ograničenja, nedostatka municije i visokih ekonomskih troškova. Granice ostaju pravno nepriznate, ali postoji jasno definisana i militarizovana zona razdvajanja sa međunarodnim nadzorom. Ukrajina neće ući u NATO u bliskoj budućnosti, ali ima dobre bilateralne bezbednosne sporazume sa zapadnim partnerima i snažno vojno prisustvo na raspolaganju kako bi sprečila buduće ofanzive i ušla u evropske integracije. Ako se tok materijalne pomoći značajno promeni pre nego što obe strane dostignu za obe strane neprihvatljivu pat poziciju, tada bi ciklus niskointenzivnog ratovanja mogao da se nastavi ciklično, pri čemu bi politička promena u jednoj od prestonica bila jedini okidač za konačni diplomatski sporazum. Ili eskalaciju većeg sukoba.

Na Bliskom istoku i u regionu Persijskog zaliva, gde se globalna konvencionalna moć SAD-a i iranska asimetrična mreža bore za kontrolu Bliskog istoka i Persijskog zaliva, sukob se ne odvija u rovovima već u kontrolisanoj „sivoj zoni“. Najverovatniji scenario je da će postojati stanje „ni rata ni mira“ koji može biti priznat u Ujedinjenim nacijama ili ne. Iran i dalje ima decentralizovane poluge uticaja kroz pomorske pretnje u Hormuzu i akcije regionalnih saveznika, a SAD nastavljaju da nameću sankcije i odvraćaju potencijalne iranske saveznike od dalje saradnje sa Teheranom, ostajući iznad nivoa totalnog rata. Na kraju dana, jedan od verovatnih diplomatskih ishoda biće novi „mali sporazum“. Pošto je Iran sada zemlja na ivici nuklearne sposobnosti, budući pregovori neće biti o potpunoj denuklearizaciji, već o verifikaciji da je obogaćivanje uranijuma ispod nivoa bojevih glava u zamenu za ublažavanje sankcija i odmrzavanje finansijskih sredstava. Direktan veliki vojni sukob je i dalje najmanje verovatan, zbog posledica po globalna tržišta nafte, ali se povećava samo ako Teheran izvrši nuklearni test sa ogromnim ljudskim gubicima za američke snage.

Tempo i način rešavanja ovih sukoba biće određeni spajanjem tri spoljašnja faktora: unutrašnjom političkom dinamikom Vašingtona i redefinisanjem američkih prioriteta prema Indo-Pacifiku (ovo može zavisiti od američkih međuizbora u novembru), kapacitetom globalnih industrijskih lanaca za proizvodnju oružja i njihovim poremećajem i ekonomskom otpornošću zaraćenih strana pod pritiskom sankcija i mobilizacije.

Oba ratišta pokazuju da je era brzih i nametnutih pobeda velikih sila završena. Rešenje pat pozicije neće doći u obliku kapitulacija ili istorijskih trijumfa, već kroz iscrpljujuću, pragmatičnu adaptaciju na novu ravnotežu moći gde se vojne operacije postepeno prevode u produžene pregovore, linije razgraničenja i kontrolisane mehanizme međusobnog odvraćanja.

Autor: prof. dr Rastislav Stojsavljević, univerzitetski profesor

KCNS