па и на престижној њујоршкој сцени. Повод није мали, изложбом је представила своју визију знаменитих Италијана, па смо замолили нашу саговорницу да нам предочи како то да је баш она селектована да представља Италију, поготово с обзиром на околност да је реч о самосталном подухвату.
– Боравила сам у априлу у Њујорку зарад моје самосталне изложбе апстрактних слика у галерији „МЗ Урбан Арт„, с којом сарађујем дуги низ година, и имала сам прилику да упознам италијанску конзулку у Њујорку Наталију Квинтавале. Разговарале смо и о мом уметничком пројекту на којем радим већ неколико година у сарадњи с једним од најзначајнијих ликовних куратора, Акиле Бонитом Оливом. Госпођа Квинтавале ме је тада позвала да изложим по први пут мој пројекат у свечаној сали италијанског конзулата у оквиру прославе италијанског Дана Републике, на моје велико задовољство.
Који је концепт изложбе и зашто сте се одлучили за њега? Којом техником сте се служили?
– Основна идеја пројекта „GAPscape State of Art – Italia„ крије се у самом називу, који је састављен из два дела и који је сам по себи игра речи: „GAPscape„ представља моје уметничко истраживање и технику, док „State of Art–Italia„ фраза на енглеском, а говори, уопште узевши, о најзначајнијим достигнућима људи у различитим областима. Моје уметничко и социолошко истраживање заснива се на покушају да се ликовно представи историјски моменат друштва које нас окружује. А пошто већ дуги низ година живим у Риму, друштво које ме окружује су – Италијани.
Како се сам пројекат развијао?
– Први део пројекта састојао се у одабиру најзначајнијих људи из различитих области као што су наука, медицина, спорт, књижевност, уметност, мода, бизнис... Иако су личности које сам изабрала од великог интернационалног значаја, може се рећи да је одабир био субјективан и према мом личном афинитету. Италија има огроман број личности које су у својој области деловања постигли фантастична достигнућа и открића, и сама селекција говори управо о мом личном ставу и виђењу друштва које ме окружује.
Да ли се ваша визија тих угледних појединаца и друштва у коме живе потврдила у односу на почетне импулсе пројекта?
– У другој фази пројекта имала сам задовољство да упознам сваког од њих појединачно и да реализујем портрете у техници коју сам измислила – пигменти на плексигласу. Била сам гост у кући Ениа Мориконеа, код Андрее Бочелија, Микеланђела Пистолете... Од непроцењивог значаја ми је било и дружење са Оливиером Тосканијем...
Упознавање и разговор с њима били су од фундаменталног значаја за реализацију портрета. Приликом сусрета су ми дали и своје изјаве – у једној реченици објашњавајући како размишљају о свом раду, о уметности или о животу уопште – и оне су саставни део изложбе.
Питала сам их и који је град који би изабрали као свој, који је био пресудан у њиховом животу и у највећој мери утицао на формирање њих као личности. Затим сам с њиховим готовим портретима на плексигласу одлазила у те градове да их фотографишем, тако да се у позадини, испод лика види и тај “њихов град”. На изложби у италијанском конзулату у Њујорку изложени су као једна врста инсталације диптиси истих димензија: портрет на плексигласу и фотографија тог портрета са градом у позадини.
Какав је био одзив публике?
– Изложбу су видела многа звучна имена, између осталих и Михаил Баришњиков. Имала је заиста велики успех, тако да ће остати у конзулату до октобра, а потом ће наставити туру по осталим градовима Америке.
Осећате ли притисак комерцијализације и захтева да се прилагодите владајућем укусу?
– Такве компромисе треба избегавати.
Који би био ваш савет из перспективе светске арт–сцене младим уметницима који тек траже своје место под сунцем?
– Имати добру и оригиналну идеју је фундаментално али није довољно, оно што је најважније за успех је велика дисциплина у реализацији те идеје.
По чему је ваш облик комуникације с публиком специфичан?
– Успела сам да остварим сопствени ликовни изаз и технику који ми омогућавају да прикажем властита уметничка истраживања. Једноставно, достигнућа у апстрактном сликарству применила сам у реализацији портрета. У својим анализама Акиле Бонито Олива рекао ми је да су моје слике комплексне и пуне ликовних метафора: “Твоја уметност није фигуративна него фигурабилна”.
Реља Кнежевић
Осликавање разлика
Како бисте описали задатак уметника, на који начин осећате да откуцава крвоток свакодневице?
– Уметничка сцена једног друштва рефлектује стање самог друштва. Афинитети али и могућности институција као што су националне галерије и музеји одају слику и стање једне државе, њен економски и културолошки ниво. Ја живим између Рима, Цириха и Њујорка и имам прилику да видим ту велику разлику. Задатак уметника је да укаже на проблематику друштва и епохе у којој живи.
