Владимир Величковић: Чекам да се код мене дође...

Ове године је обележио равно пола века од селидбе на француско тле – иако је у једном интервјуу признао да је заправо све то време „раскречен између Париза и Београда”.

И мада не пропуштамо прилику да га присвајамо, било да желимо да се похвалимо тиме што му је „приређена у Тулузу велика ретроспективна изложба”, или да истакнемо како је он „најцењенији живи сликар са ових простора”, ипак се понекад учини да у Француској, па и свету, више од нас поштују сам његов рад. Да ли је то можда зато што више поштују и уметност саму, питали смо на почетку разговора академика Владимира Величковића, једног од најеминентнијих европских ликовних стваралаца и првог српског уметника који је постао члан француске Академије лепих уметности...

– У српском друштву јесте проблем што се овде креативна уметничка авантура заправо не сматра неопходном, о чему, уосталом, сведоче и срамотно мала издвајања за културу – вели академик  Величковић. – Али не знам да ли је такав однос према уметности разлог за, како тврдите, бивалентан карактер односа према мени. Оно што јесте чињеница, то је да је овдашња публика јако сурова, оштра, немилосрдна... И не преза од тога да каже оно што мисли. Стога је сваки уметнички сусрет са Београдом, са Србијом, увек веома, веома опасан испит. У Паризу су ствари много дискретније, али има и много више тога што се дешава иза ваших леђа.

Пре три године имали смо прилику да уживамо у изузетној његовој изложби „Гаврани” у Галерији САНУ, а лане и поставци „Цртежи 1962-1998” у Графичком колективу. Нажалост, Величковићева дела тек спорадично су излагана ван Београда – у Новом Саду последњи пут у лето 2006. у Збирци стране уметности, а пре тога само још једном, сад већ давних осамдесетих година прошлог века у тадашњој „галерији“на првом спрату Спенса. Слике су, међутим, биле таквих формата да су у том провизорном простору морале да буду постављене – укосо!?

– На позиве у принципу одговарам позитивно, наравно под одређеним условима, јер моје слике не пролазе лако кроз врата Ј. Но, нико ме у Нови Сад није звао. Али ја сам, понављам, спреман да одговорим на позив. Мислим о Новом Саду све најлепше, добио сам ту и награду „Сава Шумановић”, али је чињеница да моје присуство у овом граду не да није претерано, него практично није никакво. Међутим, од оних сам уметника који не куцају на врата, не телефонирају, не вуку за рукав. Можда је то мој проблем, али постоји нешто што се зове интегритет. И отворено, па можда и помало препотентно, могу да кажем: чекам да се код мене дође, а сам не тражим ништа.

У основном току уметничког стваралаштва Владимира Величковића преплићу су две теме: фигура и простор. Ипак, људско тело је, чини се, постало заштитни знак његовог сликарства. Иако не спори да није једноставно ни лако бавити се тако истрајно и предано у основи истим мотивом, каже да од њега неће одустати „све док год тај мотив изазива пажњу, док год провоцира”...

Мирослав Стајић
Борислав Коркоделовић

Опширније читајте у нашем празничном троброју...

EUR/RSD 119.1889
Најновије вести