Даворка Даша Боснић: Универзални језик емоција

изводи широм света препознатљиву ромску музику приредиће концерт у врту Средњошколског дома у Николајевској улици.

Један сусрет Игора Дуњића, Слободана Симоновића 1983. године са Сањом Узелац и Даворком Дашом Боснић, које су до тада певале у Академском хору „Бранко Крсмановић” ... и „Ођила“ започиње свој живот у који се укључују и Никола Диклић и Борис Николић. Од свог формирања група је посвећена ромској музици, ослањајући се на традицију театра “Ромен” из Москве и музику из легендарних филмова Цигани лете у небо, Моја слатка умиљата звер и других.

Од 1985. до 1990. године „Ођила” је објавила три албума (два златна)и одржала на стотине концерата. На трећем, забележена је музика из филмова Тамна страна сунца, Други човек и Осми дан у недељи, у којима су чланови били не само музичари већ и глумци. У истом периоду, “Ођила” је освојила и награду “Орфеј” за најбољу плочу по избору ЈРТ-а, као и европску награду за најбољу песму (Солнишка) на Такмичењу за најбољи радио-снимак у Европи. Ансамбл је представљао Југославију на Светском фестивалу ромске музике 1988. у Лондону, где је добио више признања и похвала чак и од “Џипси Кингса“. Четврти компилациони албум са студијским и лајв извођењима објављен је 1994...

Након почетка рата на просторима Југославије, бенд се гаси, два члана одлазе у иностранство, а троје из оригиналне поставе остају у Београду и настављају музички живот као група “Романо 4″. Они су направили базу за повратак групе “Ођила” на музичку сцену у мају 2007. означен успешним концертом у Београду. Чланови групе “Ођила” сада су Сања Узелац, вокал, Даворка Боснић, вокал, Слободан Симоновић, гитара и вокал, Борис Николић – соло гитара и пратећи вокал, Андреј Стефановић – бас гитара, гитара и клавијатуре, Жељко Степановић, хармоника, пратећи вокал.

Са једном од чланица групе, Даворком Дашом Боснић, разговарамо о њиховој дугогодишњој посвећености музици, сасвим оригиналном концепту бенда, незаборавним песмама које су и данас живе и препознатљиве и припремама за нови сусрет са новосадском публиком.

* Шта вас је привукло руској ромској музици и определило да управо њој посветите ваш животни уметнички ангажман?

– Привукло ме је мноштво отворених питања, недоумица, страхова, личне несигурности... а онда: Буум :”Цигани лете у небо” и нека чудна „идентификација“, препознавање породице. Знала сам, да, ако будем икада певала, то ће бити то: циганска музика, руска! Као да су ту лежали одговори на сва моја питања, као да ми та прича није била непозната, и уласку у њу нисам се могла одупрети, иако је дошла десет година касније. У „Крсмановићу“ сам упознала Сању, она је срела Игора и Бобана и непогрешиво је знала да морамо радити заједно, јер „случај - не постоји”.

* Шта је утицало на ваше уметничко формирање?

– Свакако моје рано, породично окружење, као и могућност да упијам квалитетне „ствари”, осетим, важност и лепоту писане, изговорене речи, снагу покрета тела, мирис, боју звука... Било је то време, када су се медији једнако утркивали да нам лепоту приближе. Тата, који који је волео музику и лепо је певао када би био расположен, певао нам је често. Пренео ми је и љубав ка руској музици, језику, култури, хорској музици. Волећи све то, вероватно сам и његовој љубави била ближе. Али не, није ми недостајала, само ми је увек требало више, од свих облика љубави.

* Током протеклих деценија приређивали сте концерте широм некадашње Југославије, али мелодије вашег ансамбла препознатљиве су и ван тих граница. Шта по вашем осећају чини ту музику толико пријемчивом широком кругу публике свих генерација?

– То је свакако универзалан језик емоција, које су у средишту нашег музичког изражавања, што музика сама по себи јесте.

* Ваш програм у Новом Саду назвали сте „Буђење душе”, какав програм публику очекује на том новосадском концерту?

– Једино што треба очекивати је управо у складу са називом концерта. Надам се да ћемо себе и снагу сопствене будности представити адекватно, што значи да ће та будност имати снагу да задовољи потребе свих оних који ће доћи на концерт и то време поделити с нама. И да ћемо, по завршетку, пронаћи катарзу универзалне истине испуњених бића.

* Какви су планови групе „Ођила“, да ли је можда у припреми нови албум?

– Мислим, да смо ми одавно престали да планирамо пут којим бисмо, као група, ишли. Нисмо то радили чак ни док нам је каријера била у успону. Музичка каријера. Тако да не планирамо ни нова издања, ни турнеје, ни концерте. Желимо их свакако, има их таман колико их је потребно, али то као да има неки другачији пут и као да не зависи од наших планова.

Но, то је можда, само мој утисак и само мој однос, према себи у музици, као некога, ко некада има, а некада, можда, мисли да нема шта да каже. Какав вам је живот, таква вам је и музика – то је  „ођила“ (ођи-душа, ђила-песма). Ми као група, сада исијавамо неку заједничку енергију када се сретнемо. Као да тада ставимо на сто све што смо у „међувремену” научили, и - волимо се... То ћемо поделити са публиком.

Нина Попов

Светло на крају тунела

* Ваша публика можда не зна податак да сте по струци психолог. Како се тај ваш посао допуњује са музиком којој сте толико посвећени?

– (смех)... Е сада ће им бити јасно... (смех)... Свакако се допуњују, мада се понекада и мени учини да нисам ни музичар, а ни психолог. Као да се цео живот, веома озбиљно играм, „као да” игре, оне дечје. Ништа, заправо, не схватам толико озбиљно да бих робовала амбицији постизања неког конкретног циља, чак нисам знала ни да га поставим. Осим што је музика моје средство уздизања до Људскости. Тога сам свесна и на томе сам захвална. Музика је унела ред у моју, некада давно побрчкану емоционалност, која је претила да ме сагори, да не схвати сопствену вредност, ни снагу, ни суштину... Моје светло на крају тунела. Оооох, има ту још мнооого тога, да се „уређује“.