Мисија тима волонтера и стручњака у области менталног здравља који делују у клубу је да им пруже подршку да се укључе у заједницу и поделе своје проблеме с другима, разговарају с њима и учествују у радионицама и дружењу које организују, не би ли поспешили њихов напредак. КОМПАС је настао када је некадашње Удружење лечених од психоза (УЛОП) затворено, а студенти, који су у њему волонтирали, схватили да је њиховим корисницима и даље била неопходна ванинституционална подршка, а ођедном је нестала, прича нам једна од волонтерки у том клубу Војана Обрадовић.
– Изузетно су битне такве врсте подршке, а некад и важније од институција, због тога што се овде ради на препознавању тога да су они битни и да то што они имају одређену дијагнозу и користе лекове не значи да је то цео њихов живот – каже Војана Обрадовић – Дијагнозе које добију доводе и до стигматизације околине и до аутостигматизације, и то негативно утиче на њих, а ми радимо на томе с њима јер сматрамо да у институцијама и није посвећено довољно пажње у том смеру. Њима се често, након добијања дијагнозе, одузима радна способност. Дијагноза, хоспитализација, лекови, одузимање пословне и радне способности доводе до тога да их други људи другачије доживљавају, што ми сматрамо да није оправдано и да људи треба да се едукују и разумеју их. Из искуства с корисницима, такође, сматрам да им је тај вид подршке веома значајан јер они препознају да ми то радимо волонтерски и да бисмо им помогли. Они овде, како кажу, осећају сигурност и прихваћеност, а то је и сасвим довољно да наставимо да радимо тако нешто.
Тренутно имају око 20 корисника и њихови капацитети, по речима волонтерке КОМПАС-а Јоване Ћојдер, нису толико нарушени колико то они доживљавају. Наше саговорнице напомињу да су приметиле да за годину, колико постоје, њихови корисници напредују, те да свој живот углавном деле на пре дијагнозе и после ње.
– Људи који су долазили током представљања најпре су себе идентификовали с дијагнозом коју имају, и то је било застрашујуће, а сада то више нико не потенцира – објашњава Јована Ћојдер. – Неки од проблема су актуелни и даље, али видимо да они нашу идеју и филозофију приступа психичким проблемима полако усвајају. Приметили смо да сада имају другачији однос према неким својим животним изазовима и на други начин посматрају себе.
Осим подршке заједнице за превазилажење проблема и суочавање с њима, како кажу, изузетно је важан и подстрек породице корисника, које такође могу долазити на састанке и радионице и на тај начин пружити подршку својим ближњима. Док се петком друже и организују разне игре, уторком припремају психолошке радионице на тему коју сматрају да је битна њиховим корисницима, као што су контрола импулса, учење о емоцијама и њиховом препознавању и томе слично. Ко год осећа да има неке психичке проблеме или их је имао, може им се прикључити и посетити их уторком или петком од 16 до 18 часова.
В. Бијелић
Фото: Приватна архива
