Нинине мустре: Душевност

НОВИ САД: Повремено ме као и свакога претпостављам, ухвати нека малодушност, па ми сваки покушај да нешто лепо урадим, кажем или направим унапред изгледа узалудан.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Као да ми неки глас говори да ништа што урадим не вреди. У тим ситуацијама често бих се трудила, трудила, тражила разне начине да ипак превазиђем тај осећај и да нешто предузмем, али сам приметила да такви покушаји заврше неуспешно, или и ако успем у њима, касније се покаже у широј слици, да то уопште није било потребно, или је чак успорило неке ствари.

Научила сам да малодушност значи управо то што јој име и говори. Мало душе. Када је неко велика душа, тај је моћан, самоуверен, способан, поштован и у крајњем случају срећан човек, јер тамо где је душа, ту је и радост. У ситуацијама када затворим своју душу, отварам простор за оно што душе нема и упуштам се у нека подручја у којима нема довољно светлости, па ни радости.

Раније сам дозвољавала да ме та подручја обузму и држе доста дуго. Пошто сам по природи весела особа, такве би ме околности гушиле и спутавале, па бих побегла у неку врсту бекства, као што је нека врста лаке забаве, гледање филмова и серија, или бих се преједала слаткиша, или бих пронашла разлог да нечему наздравим, алкохолом, више пута него што је то прикладно.

Временом сам научила да несвесно премошћавање води само у још више проблема. Што их више затрпавам, све се јачи враћају и узнемиравају ме. Зато сам почела да тражим начине како да се из тога ишчупам. Схватила сам да сам ја та која одлучује шта ће са њима, па сам једно време слушала актуелне трендове и прихватала такво стање у одређеном моменту живота: Јесам нерасположена? У реду, нисам расположена. Хајде сада да прихватим то свој осећање и видим докле ће да ме одведе. Обично ме је водило до још већег нерасположења и на крају опет до неког мање више испробаног начина да то потиснем.

А онда сам почела да користим другачију мустру. Почела сам да се обраћам свом телу (уколико ме је оно на неки начин контактирало неким болом као поруком) и питала бих га шта ми то поручује. Или бих се обратила својој души и питала бих је зашто је у том тренутку тако малецка, и како да је повратим у целости? Врло брзо у таквим моментима повлачења у себе, стигне одговор који је првобитно увек маскиран у понашање неке особе која ме је „избацила из такта“. То сам већ научила да препознам као шаљиву проверу да ли сам стварно свесна у ком правцу се налази решење.

Оно се увек налази у мени, тачније, у препознавању моје реакције на околности у којима се налазим. Ти људи, те околности или шта ме већ „цимне“, то су само алати који ми помажу да се дубље загледам у себе и потражим место бола или место где осећам реакцију. Када пронађем то место у свом телу, следи исцељивање. Потребно је да мало са њим „поразговарам“ колико год то чудно изгледало, да га пригрлим, и дисањем прочистим. Много тога се онда мења, јер душа се поново слободно шири, а где има душе, има свега лепога.

Нина  Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести