Голман Бечејаца Исидор Милованов наставља породичну традицију

Вишедеценијску традицију да у бечејском фудбалу увек игра неки „Милованац“, што значи фудбалер с презименом Милованов, после кратког прекида наставила је „дванаестица“ српсколигаша с Тисе - Исидор Милованов.
В. Јанков /Исидор Милованов
Фото: В. Јанков /Исидор Милованов

Иако одавно није резервни голман, задржао је број 12, јер је рођен 12. јула и управо данас слави 22. рођендан.       

- Наставио сам породичну традицију, истина једини као голман, али се у међувремену негде изгубио надимак Шимпула. А пријао би ми... Ко зна, можда ћу га, ипак, баш ја вратити међу љубитеље фудбала - искрен је био слављеник Исидор Милованов.

За разлику од остале деце у млађем узрасту, Исидора није занимао фудбал. Сви су трчали за лоптом, али он није. Злобници су говорили како је повукао на мамину бачкоградиштанску лозу Секулићевих, а не на Шимпуле.

- Тек сам се у трећем разреду укључио  у играње фудбала. Наравно, одмах сам кренуо да дајем голове, па сам онда стао на гол, па се вратио да играм, а после две године лутања скрасио сам се на голу. Први праве голманске тренинге имао сам у млађем узрасту са садашњим тренером Милошем Андрићем. Игром случаја, јер су се повредили тадашњи чувари мреже Бечеја Давор Доведан и Тибор Ерег, дебитовао сам за сениоре са 16 година и бранио против Младости из Турије, односно Братства из Пригревице. Прави осећај сениорског рада доживео сам у времену када је Бечеј био у напону снаге и из српсколигашког прешао у прволигашки караван.


Од Симе до Исидора

Истина је да су Милованови деценијама доминирали бечејским фудбалом, што најбоље потврђују имена играча. Најреномиранији је Сима Милованов, који је био непрелазни центархалф новосадске Војводине, а касније и репрезентације Југославије. За времешније Бечејце, најбољи играч свог, а многи тврде и свих времена, јесте нападач Милован Шимпула Милованов, док је трећи из предратног и послератног периода био халф Нестор Милованов, који је већ тада играо у оба правца. Њима треба додати Милана, касније Петра, па Стевана, Живка...


Било је понуда из ТСЦ-а да се укључи у њихову Академију фудбала, али је, због одређених породичних потешкоћа, остао крај Тисе. Не за дуго, јер је прихватио позив комшијске Војводине из Бачког Градишта и био један од стожера на њеном путу ка Војвођанској лиги.

- Био је то добар потез. Знао сам да младом фудбалеру требају утакмице, како би стицао неопходно искуство. Калио сам се на голу Воше, за коју ме вежу лепе успомене. Тренер Лазар Дабижљевић је скоцкао добар тим, побеђивали смо, стигли до историјског пласмана у Војвођанску лигу север и, као дебитанти, окитили се титулом јесењег првака. После три сезоне, зимус је уследио позив матичног клуба. Као да нисам ни одлазио: све је на свом месту, исти је тренер Милош Андрић, квалитетни саиграчи, радимо добро и очекујем да и ове сезоне играмо запажену улогу у српсколигашком фудбалу. Себе видим још дуго на голу Бечеје. Далеко је, поготово за голмане, крај каријере, али имам жељу да останем у фудбалу као тренер, како би дао пуни допринос развоју фудбала у мом граду, па ћу стога, паралелно са играњем, да се посветим усавршавању рада с голманима - открио је планове Исидор Милованов.

Текст и фото: В. Јанков

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести