па је , између осталог, и то разлога за причу са Милорадом Лазићем, директором најстаријег шаховског клуба на овим просторима.
Иза НШК-а је сјајна сезоне, дупла круна и бројни појединачни успеси на многим турнирима?
- Иако је сваки успех у спорту вредан уважавања,сматра да се квалитет једног клуба не може мерити само једном титулом. Ово је НШК-у пета титула првака државе и друга дупла круна, што значи да је прошле године победио и у шампионату и у Купу Светозара Глигорића. Ови успеси само потврђују чињеницу да је у последњих деценију и по НШК најбољи српски клуб у нашем спорту – каже Лазић.
Последњих година ваше име је везано за све успехе клуба.
- НШК је сувише велики клуб да би се успеси везивали само за једно име. За мене најзначајније је то што клуб наставља да гради и одржава јединствену спортску и друштвену традицију и у овим изузетно незахвалним временима за спорт, а поготово за условно речено мале и некомерцијалне спортове какав је шах. Наравно, квалитет клуба се огледа пре свега у постигнутим резултатима и изузетно ми је драго да су највећи спортски успеси везани за период од последњих 20 година. Може се рећи да је то изузетан период са укупно освојених 11 трофеја (5 титула првака државе и 6 освојених купова), уз 7 сребрних и 8 бронзаних медаља. Две дупле круне (из 2012. и 2015. године) су посебно вредне.Веома ми је драга и титула незваничног клупског првака бивше Југославије у убрзаном шаху из 2012. године, када је НШК убедљиво победио све најбоље клубове из нашег окружења. Наравно, не треба посебно истицати колико сам поносан и на појединачне резултате НШК-ових играча. Када говоримо о ранијим успесима, посебно се истичу прва титула екипног првака Југославије давне 1934. године, затим први освојен Куп Југославије у женској конкуренцији 1979. године и Митропа Куп 1975. године (претеча средњоевропског купа, односно садашњег клупског првенства Европе).
Ко су најистакнутији појединци НШК-а и колико њих игра или је играло за репрезентацију Србије?
- Тешко је издвојити само једног играча у овако дугој и богатој традицији. Свако време је је имало своје услове и околности. Када кренемо кроз историју, многи чланови НШК-а су били репрезентативци у различитим државама: Бредер, Марић, Буљовчић, Петар Поповић, Милунка Лазаревић, Љубица Живковић, Душица Чејић–Иванишевић, Мирољуб Лазић. Од самосталности Србије, репрезенативци су били: Роберт Маркуш, Душан Поповић, Драган Шолак, Александар Ковачевић и Бојан Вучковић. Значи, готово цела наша екипа. Када се зна да су осим Маркуша и Вучковића сви остали поникли или су од најмлађих дана везани за НШК, то значајно увећава квалитет оцене успешности клуба и играча.Сада је репрезентативац Роберт Маркуш.
НШК ће да обележи 94 година постојања, што је реткост можда и на целом Балкану?
- НШК има јединствену традицију рада и постојања и, усудио бих се рећи, не само на бившим југословенским просторима и на Балкану, већ и знатно шире. Наиме, када се саберу сви најважнији фактори постојања једног клуба, тешко је наћи неки сличан шаховски клуб: дужина трајања, непрекидност у раду, организациони подухвати и резултати, сопствени играчки кадар, бројност чланства, успеси и резултати у екипној и појединачној конкуренцији. Поносни смо на чињеницу да НШК непрекидно постоји готово читав век под истим именом свога града.
Ко су први играчи који су играли за НШК, а ко припада новијој генерацији?
- Кроз богату историју, као носилац организованог шаховског живота, НШК је имао велик број изванредних играча. Почев од првог шаховског мајстора са ових простора Стевана Ћирића, затим првог новосадског шаховског олимпијца Имреа Бредера, па редом: Николај Кулжински, Бора Тот, Александар Виловки, Александар Нићифор, Жарко Поповић, др Радушко Илијћ, Милутин Рајковић, Рудолф Марић, Антон Деже, Иван Буљовчић, сестре Марков, Љубица Живковић, Милунка Лазаревић, Томислав Ракић, Милан Бјелајац, Драгољуб Баретић, Љубиша Јовић, Душица Чејић–Иванишевић, Петар Мејић, Слободан Бојковић, Красоје Нотарош. Затим следи новија генерација: велемајстори Петар Поповић, Златко Илинчић, Драган Косић, Миша Пап, Михајло Стојановић, Александар Ковачевић, Драган Шолак, Мирољуб Лазић, Роберт Маркуш, Бојан Вучковић, Душан Поповић, интермајстори: Михајло Златић, Дејан Лескур, Петар Бенковић, Синиша Шарић, Зденко Ступавски. Наравно, ту су и остали изванредни играчи и предани прегаоци клуба: Красоје Нотарош, професори Војислав Петровић, Миленко Јовановић, Рамо Мујагић, Душан Марјан, Дане Баста, и најбољи капитен свих времена Миодраг Јевтић.
Како се клуб ширио и растао током протеклог века?
- Од свог оснивања, концепција и спортска политика клуба није била везана само за такмичарску екипу, већ и за организовани шаховски живот у самом клубу и ван њега. Сходно томе, није растао само сам клуб, већ његов значај и улога у шаховском животу Новог Сада и државе. НШК је, што сам, а што у сарадњи са другим шаховским организацијама, пре свега са Шаховским савезом Новог Сада, организовао многе велике међународне шаховске манифестације. Сетимо се само разних домаћих турнира, мечева, државних шампионата, међународних велемајсторских турнира и најзначајније од свих - 29. Олимпијаде 1990. године. НШК је увек красила масовност чланства. Некад, када је у граду било врло мало клубова, број чланова је достизао и 500. Данас, када Нови Сад има 25-26 шаховских клубова, НШК и даље има значајан број чланова, што редовних, што оних који помажу (око 100). О величини НШК-а говори и чињеница да су наши почасни чланови: Аљехин, Таљ, Спаски, Карпов, Глигорић, Портиш, Љубојевић, Матановић, Маја Чибурданидзе, Милунка Лазаревић, Мароци, Кампоманес, Бора Костић. Сви они су са задовољством прихватали ово чланство и сви су боравили у нашим клупским просторијама.
Колико сте већ на челу овог изузетно трофејног клуба?
- Ја сам у НШК, заједно са пријатељем из детињства, касније првим новосадским велемајстором Петром Поповићем дошао 1971. године. Дочекао нас је чувени Красоје Нотарош и једино захваљујући његовом односу према шаху, клубу и младим играчима остали смо везани уз клуб од тих пионирских дана све до данас. Мој ангажман у управи клуба датира од 1994. године, када су се сви истински НШК-овци, на апел Красоја Нотароша, окупили да спасимо клуб од гашења. Наиме, кризне 90-те су учиниле своје. Клуб је практично полако престајао са радом, играчки кадар је био десеткован. Тада смо се као нова управа, која се опет састојала од старих чланова НШК-а, одлучили за оно што је био мото и наших претходника, а то је и данас – да је приоритет очување клуба, његове традиције и редован рад клуба. Такмичарски резултат и играчки кадар, били смо свесни, зависиће од подршке која више није државна, већ искључиво преко маркетинга, спонзорства и донација. Нама у клубу је одувек било јасно да су спортски резултати једног клуба изузетно важни, али да ни у једном спорту нису вечни и гарантовани. Битно је било да клуб постоји и ради, а у зависности од подршке спонзора и играчке генерације, добри и мање добри резултати ће се неминовно смењивати. Овај правац краси управу НШК-а која је од те 1994. године практчно у истом саставу, уз мање појединчне промене. Једно време сам био и председник клуба, а од 2001. године до данас сам директор задужен за такмичарске екипе. Наравно, управа је увек била волонтерска.
Захваљујући вама, компанија ДДОР постала је генерални спонзор НШК-а, колико то значи за клуб?
- Без материјалне подршке ни у једној сфери друштвених активности успех је немогућ. Наши врхунски резултати почињу са уласком Станка Јовића у управу и помоћи СЗ Рафинерија и Милана Ђаковића и НИС-а. Када је, на жалост, та подршка средином претходне деценије изостала, имали смо изузетну срећу да је компанија ДДОР НОВИ САД препознала истинске вредности у традицији и у малим спортовима и клубовима. Тако, практично од 2008. године имамо подршку овог цењеног колектива, чиме су и играчи, који су до тада играли практично „на вересију“ добили заслужену подршку. НШК и играчи су се достојно одужили постижући врхунске резултате. Освојено је много титула. Овом цењеном колективу НШК и шахисти моги бити бескрајно захвални, јер је омогућио, оно што је у нашем шаху незамисливо- трајање, постојање и врхунски резултати у дужем временском периоду. Није потребно наглашавати да ова подршка није значила и не значи много само за такмичарску екипу, већ и за редован рад клуба и популаризацију шаха уопште.
У чему је тајна тако дугог постојања и великих успеха?
- НШК су увек водили људи који постојање клуба и традицију стављају као приоритет, а такав приступ, домаћи играчи уз подршку спонзора, стварају позитивну атмосферу за опстанак и клуба и играча. Наравно да су поједини играчи, због свог квалитета, имали понекад и боље понуде, али је и њима припадност НШК-у увек била важнија. Сама спремност играча да, ако околности то налажу, једну годину играју и без икакаве накнаде, то најбоље илуструје.
Шта постављате као најважније циљеве женске и мушке екипе?
- Основни циљ је да клуб ради и постоји, а у зависности од квалитета финансијске подршке да постижемо што боље резултате. Од тога зависи да ли ћемо бити стабилни прволигаши или наставити са освајањем титула у мушкој конкуренцији. Када је у питању женска екипа, волели бисмо да постојећи сопствени играчки кадар напредује, а такође је циљ да, по узору на мушкарце, почнемо да освајамо медаље сопственим снагама. Ако будемо стрпљиви, биће и тога – поручио је Лазић.
Ива Узелац
