Брине се да на главној штрафти нема папирића, најлонских кеса, пикаваца, а богме и онога што остаје иза кућних љубимаца, чији власници баш не воде превише рачуна о томе.
- Радио сам у фабрици тепиха „Пролетер“ више од две деценије, вредно и предано, и кад је она пропала ођедном сам остао без ичега. Кад сам се поново запослио, као да ми је сунце синуло. Волим свој посао, није ми тешко. Оно што ми тешко пада јесте кад видим како људи не воде рачуна о свом граду. Као да га не воле – каже Тома. - Кад видим да поред канте неко баци папирић, или да поред пепељара којих стварно има довољно, запослени у радњама или банкама гасе пикавце у жардињере, буквално ми позли. Имам телефон, па стално фотографишем, мислим постидећу их бар тако. Ал,’ не вреди. Тешко ми пада уништавање мобилијара, па једва добијемо нешто ново. Зар не би било лепо да што дуже траје.
Тома ће догодине у заслужену пензију. С једне стране јој се радује, нарадио се у животу и ништа од тога није било лако, нити у канцеларији, а с друге стране недостајаће му, каже, центар и главна улица и добри људи које свакодневно среће и којих је, вели он, срећом више него оних других.
Ж. Б.
