Сомбор ставља на лицитацију два понтона: Ништа од сна о пристану

СОМБОР: Недавна одлука градских већника да се распише јавни оглас о продаји два пловна објекта у својини града прошао би релативно незапажено, да се не ради о крају једног давнашњег сна.
њ
Фото: М. Миљеновић

Наиме, планирана је продаја пристаништа - понтона „У 105960-30” и пловила ознаке „8601735” који би 6. фебруара, на отварању евентуалних понуда требали да добију нове власнике. Управо та пловила били су својевремено основа за велике планове зачете у време, сада очигледно неутемељеног у реалности, оптимизма након демократских промена 2000. године, када је владајућа економска мантра у Србији била да је највећа шанса наше земље, не у индустрији, већ у такозваном сектору услуга који подразумева туризам.

Тада су Сомборци су помислили да би могли искористити близину Дунава, те свој град позиционирати као прву низводну станицу за туристичке бродове. У складу са тада прокламованом војвођанском стратегијом изградње марина и пристана за путничке бродове на Дунаву и каналској мрежи северне српске покрајине Сомборци су показали за њих крајње некарактеристичну иницијативу, и 2006. набавили два пловила, један пристанишни понтон отвореног типа намењеног превозу расутог терета дугачак 75 метара и танк-баржу за превоз течног терета дугачку 44 метра, са намером да се од њих направи пристан.

За цео овај подухват обезбеђена је подршка тадашњег републичког министра трговине и туризма Бојана Димитријевића који је Сомброцима за ову куповину исходовао 16,5 милиона динара из фамозног Националног инвестиционог плана. Већ сам поглед на тазе набављена пловила усидрена на обали Дунава код Музеја Батинске битке давао је повода за сумњу у сретан исход целог подухвата, пошто су корита ових пловила изграђених 1965. и 1982. године деловала као да ће тешко да се и сама одржавају на води, а не да при томе поднесу и терет привезивања дунавских крузера и бројних туриста који би аутобусима били превожени до Сомбора како би се упознали са његовим културно-историјским знаменитостима.

Три године касније у целу причу се укључила и покрајинска Влада, тачније њен Секретаријат за привреду, који је обезбедио додатних 10 милиона за које је, уз три милиона из сомборског градског буџета, поплочано око 200 метара приобалне стазе и постављени канделабри за осветљење. Када се у целу новчану једначину уврсти и додатни милион динара уложених из средстава које је држава похарала од залуђеника у игре на срећу у цео овај пројекат је инвестирано око 300.000 евра, без икаквог резултата пошто је убрзо наречена НВО као носилац целе идеје просто угашена, док се овдашња Туристичка организација, мада у то време гласна у подршци и промоцији целог пројекта, отимала и рукама и ногама од одговорности и власништва над два дерутна плутајућа корита.

Како је могућност реализације изгледала све даља, тих година је локална самоуправа „опрала руке“ од целог пројекта, уз образложење да је нејасан имовинско-правни статус купљених баржи, док су из канцеларија својевременог гласноговорника целог пројекта, Туристичке организације, поручивали да су немоћно јер ни они нису власници пловила која не само да су почела да пропадају већ и да додатно руже ионако, поново, запуштено приобаље. У једном моменту се учинило да ће се најзад цео пројекат покренути са мртве тачке, када је размршена дилема око власништва над баржама, тако што су званично поверене Туристичкој организацији града Сомбора, али се, „стрепња показала јачом од наде” да ће макар нека од све чешћих туристичких лађа пристати и у близини Сомбора.

Приде, прве комшије Апатинци су за свега две године од лансирања исте идеје успели да отворе свој пристан, чиме су се смањиле реалне шансе да наутички туристи застану тридесетак километара од града и имају стрпљења да се следећих 20-30 минута „клацкају“ у аутобусима не би ли посетили Сомбор који је управо толико удаљен од дунавске обале.

Ентузијазам је посебно спласнуо кад је апатински пристан у трену ока дунавски лед претворио једне зиме у гомилу неупотребљивог метала и бетона. Последњи ексер у целу причу око безданско-сомборског пристана укуцан је најновијим Просторним планом Србије, који не предвиђа пристан за туристичке бродове, па сомборској локалној самоуправи није преостало ништа друго до да покуша да смањи губитке продајом два пловила набављена пре скоро две деценије. Да ли ће неко издвојити скоро шест милиона динара на колико је процењено њихових 250 тона челика, остаје да се види приликом отварања понуда првих фебруарских дана, уколико понуда уопште и буде.

М. Миљеновић

Случајни посетилац
29.01.2023 • 05:53
Неки и данас шире бесмислену причу о туризму у Војводини као основном правцу развоја. То су углавном људи из туристичких организација и с неких катедри који немају никаква знања о привреди, већ слепо копирају неке неутемељене теорије о туризму. Нема развоја без пољопривреде, индустрије, и енергетике, наравно засноване на модерним технологијама. Ту негде, али само као споредна и допунска делатност, могу да буду туризам, угоститељство и остале услужне делатности. Остало је лук и вода.
Лола
29.01.2023 • 13:35
Тачно тако, мислим да ће 2023. и наредне године бити окрутне за оне који су будућност градили на туризму и угоститељству.
Dragan
29.01.2023 • 19:24
👏👏👏👏👏
Luka68
30.01.2023 • 09:49
Tekst je zaboravio da spomene da se pristan nalazi u Gornjem Podunavlju, pored obnoveljenog Muzeja Batinske Bitke. Tekst je zaboravio da kaze da je prostorni plan Srbije izmenjen zbog velikog broja primedbi i da je Bezdan upisan kao pristan. Sto se tice tvog komentara da je turizam besmislen, nek proba da bukira u letnjim mesecima vikendicu ili smestaj negde na vodi u okolini Bezdana. Vecina vikendica je iznajmljena i njihovi vlasnici itekako lepo prihoduju.
EUR/RSD 117.2728
Најновије вести