И књиге осталих писаца, којима ауторка поклања пажњу у својим огледима и студијама, таквог су садржаја да треба бити кадар издржати читање и разумети симболе порука, одолети књижевнм укрштеницама, енигматикама, шемама лавиринaта. или немоћно, како мудри кажу, сести душом на кандило. Јер (Павић, Дамјанов, Пајић...) непрекидно преплићу елементе реалног и фантастичног, чинећи реално фантастичним а фантастично реалним (као и многи други писци, али ни приближно на њихов начин). У том преплитању ових структуалних садржаја лежи сугестивна драж књига које ауторка вешто тумачи. Стварност у овим руописима померена је у свет поетске симболике и вишезначајну моћ Језика, па је тако њена приповедачка интонација добила импресију свереалног али и свефантастичног. На њихова успешна поигравања у романима, причама, све време маштовитији читалац као да је у потрази за обрнутим смислом успеле књижевне игре аутора о којима је у књизи реч. Сада морамо да се сетимо непоновљивог Умберта Ека који је говорио „како постоје две врсте писца: они који се обраћају својој циљној групи и они озбиљни, који праве своје читаоце“. Дефинититно, ауторку ове успешне збирке огледа интересују писци који праве своје читоце. Све нам се чини да су најуспелији у томе управо поменути Павић, Дамјанов, Пајић. За њихове књиге можемо рећи да су обликоване и као својеврсни поетски сановници који уједињују и обједињавају скривено присуство времена у свему (по том питању подједнако су успешни), његово свеприсуство, истину његовог круга, као што је истина јединства круга, нпр. рађања и умирања. Њихови прозни записи сатворени су од ниске експликативних слика, час халуцинантних, час медитативних, успелих по својој афективној обремењености и по преплитању свега онога на шта романописци упућују имагинацију. Њихова приповедања ниједног тренутка не одбацују сопствене слике, слике које творе, таложе и уланчавају, али и усложњавају покретљивост значења тако да се од читалаца просто захтева да се изборе и са реченицама које су од првог до последњег слова, односно тачке, испуњене прегустим смисловима. Ауторка студиозно наводи примере, много би нам простора било потребно да појаснимо где, како и на колико вешт начин то чини. Да не помињемо силне метафоре у записима које се пишчевим наумима непрестано распрскавају, а да све време Језик остаје у средишту њихових узбудљивих књижевнх светова. Језик је оно што обогаћују, обнављају, истичу, и несебично, своја дознања деле са читаоцима. Битно је то да ауторка савршено успелим својим тумачењима приморава читаоце њихових романа да их поново ишчитавају.
Потпуној успелости збирке „Стереографски простори писања” допринело је и трајно „присуство“ у њој слова о стваралаштву Саве Дамјанова, па тако и њега самог, било кроз истраживања и опажања ауторке, или његовог самог размишљања о књижевности каква је презентована у овој књизи. Дамјанова, моћног истраживача Језика и моћи писане речи, годинама кланови (не)писаца покушавају да склоне са светла главне позорнице наше књижевне збиље и незбиље, али не успевају. Несхватљиво је (мада никада није касно), тек сада читам роман „Истраживање савршенства”. Наравно, захваљујући Снежани Савкић која је својом књигом итекако допринела слави тумачења књижевности.
Милан Р. Симић
