Суверено приповедање, богата имагинација и креирање аутентичних књижевних светова потврђују не само да његових једанаест књига кратке прозе, пет романа и две драме завређују читалачку пажњу у најширем смислу, већ и да је писац постао класик српске књижевности још деведесетих година 20. века. Брига за језичку баштину, целину и постојање српске културе и духовности у прошлости али са свешћу о будућности, разбокорена маштовитост и „лирско-онирички” израз одлике су његовог прозног стваралаштва. Вера у андрићевску „причу и причање” и њене колико исцелитељске, толико и регенеративне могућности постају симболички храм илити задужбина његовог приповедања, што се најдиректније види на примерима романа Опсада цркве Светог Спаса и Ситничарница „Код срећне руке”.
У Иконостасу Горана Петровића иконе се селе, па се тако стиче утисак да се успоставља чврста семантичка веза између српског народа и икона. У причи „Икона која кија” Милорада Павића каже се да место оног који се сели никада не остаје празно, што у контексту Петровићевог романа значи да је српски народ и даље, макар симболички, присутан кроз културне, материјалне и нематеријалне тековине на оним местима које је у различитим историјским околностима морао да напусти. Стога, реченица написана на звезданој хартији која претходи првој целини и првом поглављу романа: „Једино човека некада може да чини оно чега нема, било да је изгубљено или да никада није ни постојало” постаје васељенски кључ за читање, па и сам поглед на свет. Неопходно је, на том трагу, указати на судбину иконе Непознатог свеца, која је прошла како кроз голготу, тако и кроз исцељење, задржавајући право на постојање и место под сунцем, баш зато што је штити чињеница да је икада била икона: „Како освештати икону свеца за којег се не зна ко је? Јер икона није икона, чак и када има натпис, ако Црква није потврдила… Ипак, она је то већ једном била, што се може тумачити тиме да је заувек икона…”
Кроз роман и праћење иконе Непознатог свеца, читалац не може да се не запита о којој икони је реч, посебно јер то питање остаје до краја неразрешено, што је, на основу њеног мартирија сасвим реално, а и литерарно гледано – легитимно. Читалац, међутим, може да осети како је судбина ове иконе заправо судбина његовог, српског народа, коме су лопови остругали злато са ореола и симболички лишили не само сакралне ауре, већ и везе са Богом, јер злато на иконама репрезентује таворску светлост која човека повезује са Богом. Међутим, самим тим што је ова икона била део иконостаса и што роман носи наслов Иконостас свег познатог света, писац је потенцијално сугерисао на који начин овој несрећној и оскрнављеној икони може бити враћена свет(л)ост.
Иконостас је, наиме, олтарска преграда која одваја олтар од наоса и на њему је дата историја Старог и Новог завета као отворена књига учења хришћанске вере. Свака икона на иконостасу има своје утврђено место и гради причу коју тако иконостас посредује. Прича која је на иконостасу је света прича, па Горан Петровић креира романескни свет око иконостаса, не би ли причу вратио у свето време, то јест, не би ли икони Непознатог свеца вратио ореол. Ако, дакле, прича изађе из профане равни, она се самообнавља, а уједно обнавља и онога ко је чита. Такође, онај ко над иконом Непознатог свеца буде тиховао, може угледати духовне очи иконе и онда, неће бити важно ко је светац на икони, јер ће читалац-исихаста спознати да је он део те иконе-колектива. Чин и писања и читања подразумевао би укидање линеарног времена, јер се све већ одиграло и непрестано се одиграва у циклусима светог времена.
За тако нешто неопходна је не моћ, већ предодређеност или воља за прозорљивошћу, отварање духовних, тј. очију и ума и срца. Да би прича поново била света, икона поново добила ореол, а народ вратио веру и спону са Богом, довољно је бити Довоља из Иконостаса, Анастас Браница из Ситничарнице „Код срећне руке” или Богдан из Опсаде цркве Светог спаса, чија прича представља „снажно стабло очичкано гнездима”. Треба имати вољу и решеност за градњу, веровати у снове, загледати се у себе и препознати у сопственом народу. Горан Петровић нас је управо својим примером задужио да следимо племенити императив приче, која нам омогућује везу са светошћу. То би било оно „време у времену” Петровићеве прозе, аманет и завет.
Јелена Марићевић Балаћ
