Сви памтимо и легендарни коментар Драгана Никитовића: "Извините што сам заћутао на тренутак. Ово у каријери нисам доживео...". Ћутали су многи на тренутак, а онда је кренула фешта.
Партизан је у легендарну сезону 1991/1992 ушао као све, само не фаворит. После одласка Дивца, Паспаља, Грбовића и осталих важних играча, формиран је нови млади тим чије су прве звезде биле садашњи председник КСС Предраг Даниловић и Александар Ђорђевић, пише на званичном сајту клуба из Хумске.
За тренера је постављен дотадашњи капитен Жељко Обрадовић, уз стручну помоћ чувеног "професора" Александра Николића.
Младу екипу Партизана је већ на самом старту задесио велики пех - због рата у Хрватској, ФИБА је свим екипама из СФРЈ наредила да своје утакмице на којима су домаћини, морају да играју у иностранству. Избор црно-белих је пао на шпанску Фуенлабраду што је била, испоставиће се права одлука, пошто су становници предграђа Мадрида прихватили црно-беле као своје и до краја су им пружали сјајну подршку.
Црно-бели су у такмичење ушли као најмлађа екипа – са просеком година од само 21,7 година. У првој, групној фази такмичења, Партизан се такмичио против холандског Комодора, белгијског Маес Пилса, немачког Бајера, италијанског Филипса, грчког Ариса и шпанских екипа Хувентуд и Естудијантес.
Своје такмичење у групи Б завршили су на четвртој позицији са учинком 9-5, иза Хувентуда (11-3), Естудијантеса (10-4) и Филипса (10-4). Пласман у четвртфинале из групе А обезбедили су Кнор (10-4), Барселона (10-4), Макаби (10-4) и Цибона (9-5).
Препрека Партизану у борби за учешће на другом фајнал-фору, био је победник те групе Виртус из Болоње, који је те године наступао под именом Кнор. Први меч у Београду црно-бели су добили са 78:65, а други четвртфинални сусрет у Болоњи, црно-бели су изгубили резултатом 61:60.
И одлучујући сусрет играо се у Болоњи, а Партизан је тада показао да ипак није аутсајдер, као што је то можда на почетку такмичења изгледало, савладао је славну италијанску екипу са 69:65 и пласирао се на завршни турнир у Истанбулу, који се играо од 14. до 16. априла 1992. године.
На фајнал-фору су се нашле и преостале три екипе из Партизанове групе Б: Хувентуд, Филипс и Естудијантес. Противник Партизана на путу до финала била је Олимпија Милано, тадашњи Филипс, а садашњи Армани. Партизан је добро знао ривала и у групној фази црно-бели су оба пута били успешнији – 86:70 и 94:89. Партизан ни у трећем сусрету није дозволио Филипсу да слави, остваривши победу од 82:75.
И тада, као и током целе сезоне, бриљирао је бековски пар Даниловић – Ђорђевић са 22 и 21 поеном. Тада су до пуног изражаја дошле смеле Обрадовићеве речи са почетка сезоне како "Партизан има најбољи бековски пар у Европи" и да "ни у ком случају неће бити аутсајдер".
У другом полуфиналу Хувентуд је лако дошао до победе над Естудијантесом од 91:69, тако да је финале са Партизаном била мајсторица два клуба, пошто су обе екипе у међусобном сусрету имале по један тријумф (победа Партизана 76:75, победа Хувентуда 79:76), за историјски успех.
Финале је одлучено у последњем нападу. Кошаркаш Партизана Славиша Копривица извео је лопту испод коша, пошто је Хувентуд дошао у вођство 70:68 поенима Рафаела Ђофресе.
Копривица је додао лопту Ђорђевићу који је брзо претрчао на противничку половину терена и са око седам метара погодио култну тројку, која је донела трофеј Партизану.
То је уједно највећи успех у историји српске клупске кошарке.
Dnevnik, Blic, KK Partizan
