На улазу у село је табла на којој на српском (на ћирилици и латиници), на мађарском и словачком пише назив места. Село има три цркве - Римокатоличку у коју одлазе Мађари, Српску православну и Словачку евангелистичку на коју прво наилазите када дођете из правца Паноније.
Када смо били у Бајши прошлог лета Словачка евангелистичка црква је била окружена скелама, у току је било сређиване фасаде.
Словаци евангелисти које је гроф Зако населио на свом имању средином 18. века - 1783. су купили плац за богомољу. Касније су на поклон добили плац за изградњу свештеничког стана и школе, као и земљиште за издржавање свештеника и кантора. Први свештеник који је дошао у село 1785. био је Јан Томка. Након њега свештеници су били Михал Шламај, Павел Галовитс и Матеј Амбрози у чије време је 1823. положен и камен темељац за цркву. Свештеник Јан Шимшалек је 1825. завршио градњу богомоље, подигао олтар и обезбедио оргуље. Нове оргуље је 1866. направио Иштван Ковач у Сегедину и украсио их сопственим аутопортретом. Занимљивост црквеног здања је торањ који показује време у обрнутом смеру, велика казаљка показује сате а мала минуте, попут торња на Петроварадинској тврђави. У Војводини, иначе има само пет оваквих сатова на црквама и тврђавама. 1978. у село долази први женски свештеник, фарарка Марта Долински. Тада је изграђена и нова зграда поред цркве, у којој се поред пастировог стана налази и дворана за веронауку и кухиња.
Идемо даље ка центру села, на згради Месне заједнице виси четири заставе: Србије, Војводине као и заставе мађарске и словачке националне заједнице. Стижемо и до Српске православне цркве на чијим вратима је обавештење о распореду богослужења у Бајши али и Липару и у Томиславцима, парохијама које покрива овдашњи свештеник Ђорђе Цвијановић. Ту је и оглас за туру “Светињама у походе” коју је организовала Епархија бачка у Светој земљи.
Село Бајша је пре Мохачке битке било у власништву породице Доци, а касније браће Бот. Каштел у центру села је изграђен у 18. веку за потребе племићке цинцарске породице Зако. Цело имање са дворцем, породица Зако добила је на дар од царице Марије Терезије 1751. за заслуге у војној служби. Од тада Стеван Зако, родоначелник ове породице, иначе својевремено капетан Потиске војне границе у Старој Кањижи, као и његови потомци носе племићки предикат „од Бајше” или «Бајшански», као и грбовницу. Стеван је био на челу Бачке милиције и ожењен Јулијаном, која је била ћерка чувеног племића Јована Монастерлије. Зако је добио наређење да насели Бајшу. Дворац данас представља културно добро од великог значаја, што се не види на делу јер је потпуно запуштен.
Дворац је делимично уништен у пожару 2000. и данас је у веома лошем стању. Део у коме је некада био биоскоп потпуно је изгорео. Крило у којем је некада био ресторан са преноћиштем, сада је напуштено и закључано. Данас се библиотека налази у трећем делу који је и сада у релативно добром стању. На крају парка са преко осамдесет ретких биљних врста је изграђен базен који преко лета користе становници Бајше.
Године 1755. гроф Зако Стеван је изградио прву православну цркву, на чијем месту је данас крст од дрвета у центру Бајше. Данашњу православну цркву је изградио Димитрије Зако, унук Стеванов, између 1806. и 1818. Храм је подигао у част Светог Димитрија. Црква је служила и као место за сахрањивање за породицу Зако. То место је и обележено са двема мраморним плочама црвене боје. На једној од плоча стоји натпис “Георгије от Зако, Баишански, умро 1859. г. у 75. години живота, поред оца свога Димитрија от Зако, који умре 1832. у 76.години свога живота”. На другој је натпис “благородна госпођа Екатарина Зако от Дулвез 25-го лета живота, марта 28, лета 1839. смерно увенуше. У тавном гробу покрај старе бабе своје почива тело благородне госпође Екатарина Зако”.
Иконе у цркви је сликао Јован Клајић 1854 године. Сликање икона су новчано помогли Георгије и Марија Зако. Академски сликар и бечки ђак Клајић је овај рад у Бајши прихватио после завршетка радова у Цркви Светог Јована у Новом Саду (која је после Првог светског рата срушена). Година изградње се види на западним вратима 1818. На средњим улазним вратима црном бојом су означене године 1854. и 1893. и сигурно означавају године обнове цркве.
У центру села налази се и споменик борцима НОБ-а и жртвама фашизма. Списак имена говори довољно: Апро Пал, Крнач Павел, Коман Јан, Курина Винце, Курина Антал, Личко Иштван, Палачок Михаљ, Папачек Јанош, Плавшић Милован, Иванковић Милутин, Клајн Фриђес, Кришхабер Ласло, Кришхабер Игњац, Мољац Угљеша, Шијачки Захарије и Зулић Атанасије. Дакле, Мађари, Словаци, Срби и Јевреји - сви су међу жртавама Другог светског рата.
Иначе, ако планирате посету овом селу - велики број информација о историји и знаменитостима Бајше можете да пронађете на интернет-страници бајса.нет коју од новембра 2012. нико не ажурира. Међутим, на њој се налази информација да се најновије вести могу прочитати на Фејсбук-профилу “Месна заједница Бајша” на којем је већина објава на мађарском језику а неке су и двојезичне.
За седам дана на овом месту читајте о Римокатоличкој цркви, две мађарске и једној словачкој етно-кући, Калварији, заоставштини породице Војнић и другим знаменитосима из богате историје Бајше.
Роберт Чобан
