Покренута ланчана реакција у реактору покренуће ланчану реакцију која ће се увелико одразити не само на судбину десетина људи из Југославије и Француске, већ и допринети револуционарном подухвату у медицини. Из државно безбедносних, политичких и свих осталих разлога, који уз њих иду, информације о случају су на домаћем терену, иако испрва обзнањене, касније држане даље од јавности...
Инспирисан истинитим догађајима, филм „Чувари формуле – Ланчана реакција” спада у ред оних остварења која се баве затомљеним догађајима из историје наших простора, и за разлику од већине скорашњих и актуелних, отворено или прикривено ревизионистички устројених, нема друге амбиције сем да на драмски уверљив начин „реконструише” – оживи могућа сећања на реалне догађаје. Инспиративан, и те како интригантан стварносни, па затим и добро уобличен и надахнут сценаристички предложак, готово очекивано, водили су до минуциозне редитељске егзекуције. Као редитељ, Драган Бјелогрлић, неспорно устоличен као творац питких али озбиљним садржајем богатих телевизијских и филмских радова, од серије „Сенке над Балканом”, преко филмова „Монтевидео”, „Монтевидео, видимо се!”, до биопика „Тома”, несумњиво поседује формулу, али и осећај за то како начинити филм који има све одлике пунокрвног, дубље смисленог, с правим разлогом постојања, биоскопског хита. Огледа се то и у овом најновијем случају, и у, нимало неважно, заокруженој продукцији, максимално примереној теми филма и доследном истеривању неопходних стандарда, па чак и богатству у рекреацији сценографије, реквизита и костима епохе.
режија: Драган Бјелогрлић; сценарио: Вук Ршумовић, косценаристи Огњен Свиличић и Горан Милашиновић; глумци: Радивоје Буквић, Алексис Маненти, Огњен Мићовић, Јован Јовановић, Алиса Радаковић, Ане Сара и други; директор фотографије: Иван Костић; монтажа: Милена Предић; сценографија: Јована Сопић, Јована Цветковић; музика: Александар Ранђеловић; продукција: Кобра филм, Јунајтед медија
У складу са свим наведеним, свежа, изврсна и екрански непотрошена домаћа глумачка екипа, плус одлични француски глумци кроз добро постављену и одмерену а сугестивну колективну и појединачну игру, од тренутка младалачког полета на неформалној прослави у научном институту, као показатељу срећне перспективе и светле социјалистичке будућности у настајању, до изневеравања скоро свих животних и научничких снова у сусрету са неизбежним последицама погубног зрачења, и затим крајње неизвесног тока лечења, себе, заједно са гледаоцима, поставља и задржава у вожњи својеврсним високонапонским емоционалним ролеркостером.
„Чувари формуле”, у основи камерна драма, с лакоћом усисава гледаоца у атмосферу страха и наде (доминантан је простор болнице и, у ретроспекцији, нешто мање простор у којем је смештен експериментални нуклеарни реактор), и реферише на онеспокојавајући, потмули, велики спољни свет хладноратовске атомске претње.
Историјско-политички контекст ипак није у фокусу ове и са те стране провокативне, филмске приче. Епизодно појављивање Леке Ранковића (Драган Бјелогрлић) као координатора и надзирача нуклеарних истраживања, која би могла или требало да доведу до југословенске атомске бомбе, и с друге стране чувеног физичара и хемичара Павла Савића (Мики Манојловић), оснивача нуклеарног института у Винчи, представља их пре као средство за утемељенију експликацију догађаја и његове позадине, него као у епским размерама релевантне протагонисте какви су заиста били у то време и у случају Винче.
Најпре људска драма пострадалих и солидарност непознатих људи у туђини, који одлучују да им помогну упркос највећим ризицима, те моралне дилеме са којима се, сваки из своје перспективе, суочавају француски доктор Жорж Мате (Алексис Маненти), првенствено одан свом позиву, и професор Драгослав Поповић (Радивоје Буквић), вођа озраченог југословенског тима, на првом месту посвећен сопственој амбицији, чине окосницу филма који говори и о победи истинске људскости над принципима, било да се темеље на добру или злу, једној или другој идеологији, жељеној општој добробити или пропасти некаквог непријатеља.
До самог епилога то све поступно и на рафиниран начин постаје јасно у свој својој потресности, па отуда мудре речи које се ту чују, иако на месту, могу деловати као вишак. Сувишни едукативни додатак после свих претходних слика, покренутих емоција и мисли ипак не квари утисак о „Чуварима формуле” као великој и важној утакмици одиграној на терену за мали фудбал. Парадоксално очекивано, њени победници, у стварном животу готово потиснути у заборав, остали су без награда и признања. Добили су пријатељства која су неговали до краја живота.
Владимир Црњански
