Књига „Мајстор који гради светове и господари причама” акценат ставља на мултипликоване идентитете Аутора/Писца/Ствараоца. Да ли се, посматрано из перспективе XXI века, нешто у том идентитетском троуглу променило у односу на, рецимо, крај седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века, када почињете да пишете и објављујете?
– Искази које сам скупио у овој књизи су непроменљиви. Ова књига, заједно са остале три, које чини мини опус “Академија за писце”, приручник је константних сазнања, својеврсни дајyестирани уyбеник из теорије књижевности, и садржи чињенице које се држе научне догме. Пошто нисам теоретичар књижевности, ипак то више волим да назовем бедекером за писце и читаоце, а посебан начин презентације чини ове књиге, по мени, релевантном теоријом књижевности.
Књига „Од радионице читања до курса креативног писања” је пак књижевни колаж, где писци-теоретичари, од Владимира Пиштала и Саве Дамјанова до Горане Раичевић и Владиславе Гордић Петковић, сведоче о спонама креативног читања и креативног писања. Неко ће можда рећи: ок, знам да читам, прочитао сам на стотине књига, а опет ни изблиза не могу да пишем као Пиштало или Писарев?
– Ова искуства нису предочена да би неко писао као Пиштало и Писарев, него напротив: видите како они пишу, па онда пронађите ваш поетички приступ, вашу “модлу”. Једно је, бар се нада, јасно: сви се ми бавимо истим стварима - љубав и страст, живот и смрт, старост и младост, мудрост и незнање... – али форма и језик на крају пресуђују о томе ко је и колико успешан или не. Да не говорим о оној једној ствари о којој је тешко рећи ишта рационално: или у вашем делу има магије или не, али како се до ње долази...
Недавно сам наишао на давнашњу критику академика Миливоја Ненина о књизи „Шта то беше ’млада српска проза’” проф. др Саве Дамјанова, у којој, између осталог, каже да ће њени јунаци, међу којима је и Ђорђе Писарев, постати класици „када читаоци буду спремни“... Сагледавајући из данашње перспективе домете и утицај представника младе српске прозе – да ли сте постали класици?
– Што се мене тиче, уколико су читаоци спремни, прихватам улогу класика, и то чак од оног времена када нисам имао написаног нити објављеног иједног ретка. Ипак, морам да будем искрен и да признам: драже ми је да будем ЖИВ писац, него МРТАВ класик.
Поменути професор емеритус Сава Дамјанов је тада – можда и раније, али ја сам је упамтио у контексту представника „младе српске прозе” – пласирао крилатицу: Књижевност је божанствена комедија. Гледате ли данас другачије на књижевност него, рецимо, у време које су обележили „пробисвети у библиотеци”, како су звали представнике те групе аутора, која се, трагајући за инвентивнијим стратегијама писања, супротстављала тада доминантној „стварносној прози”?
– Мој однос према литератури је остао мање-више исти. Мислим да сам тада био у праву, баш као и сада. На моју несрећу, и несрећу мојих књига, већина других не мисли тако. Ту се ништа не може учинити, неко дефинитивно није у праву. Али ако не могу да их уверим (победим) ипак не морам да им се придружим. Самотан је овај посао, био у почетку, једнако као и денецијама уназад, када сам почињао, али то је тако и то треба прихватити без роптања.
Да сад седнете у „анахронопет” Енрикеа Гаспара и вратите се које четири деценије у прошлост – а са овим искуством – да ли бисте остали верни постмодерни или бисте кренуили неким другим стазама, можда утабанијим, а вероватно и исплативијим?
– Ко ће га знати? Могуће је, не поричем, да бих искуства која данас поседујем искористио за леп, лагодан живот и славу која иде уз оне успешне који се баве елитним, харизматичним пословима. Да сам, пре толико већ бројних деценија сагледавајући ограничења људског века, знао оно што сам сада платио утрошеним, замало да кажем изгубљеним годинама, могуће је да бих то знање искористио за успех који гарантује лагоднији живот. Али, о чему сада заправо причамо? О твом и о мом животу, или једноставно промишљамо листајући странице Гетеовог „Фауста”, или гледајући све те филмове и слично, који се баве потписивањем уговора са ђаволом? Ако, на крају, реално и критички сагледавам свој досадашњи опус (и дела), сигурно је да ми није било досадно, што никако није занемарљиво, а још је сигурније да код писаца који припадају другим епохама и другим културама и поетикама, управо више волим и поштујем оне који нису ходали утабаним, сигурним стазама. Дакле, можда понекад и опсујем, или пустим сузицу очајања, али бар досадно ми никад није било.
Службени кувар Микија Шепарда
Када сам прочитао вест да је објављена књига „Службени Хари Потер кувар - Чаробна пређела, магична главна јела, очаравајући слаткиши и чудесни напитци”, одмах сам се сетио Вашег романа „У кухињи са Зевсом”, где сте, уз занимљиву причу, понудили и многе рецепте. И помислио: како би, рецимо, изгледао Службени кувар Микија Шепарда?
– Што се тиче основне идеје и врсте јела, нема ту неке велике разлике. Осим што планетарни успех Роулингове, иза које стоји огромни енглески у односу на минорни српски језик и маркетинг англосанског издавачког тржишта у односу на наше минорне српске потенцијале. не могу да се пореде - у овом случају на моју штету, наравно. И, не треба заборавити: осим добре прозе, ја сам заиста понудио рецепте који могу да се примене у пракси. Постоји још једна ситна зачкољица; моји рецепти доступни су оном малом броју читалаца који се, као припадници ексклузивне секте посвећених припадника еснафа Књижевности, углавном не баве кувањем, а онима који кувају тешко да ће мој (ексклузивни) роман стићи у руке.
Препознају ли се данас на српској књижевној сцени неки трендови/аутори који би кроз коју годину или деценију могли да се повежу неком линијом додирних тачака поетичке оријентације?
– Нажалост, или на срећу, не видим те који иду тим тешким путем. Мислим да су време, а и саме навике читалаца, толико убрзане и измењене, да запрааво више готово нико неће седети уз штампану књигу покушавајући да открије могућу суштину живота, или лепоту новог приступа, само листајући странице које, види чуда, траже да прочиташ реченице, пасусе, фрагменте и странице нечега до чега се данас стиже једноставним скраћеница електронских записа са дескопа мобилног, процесора или е-читача. Скраћенице земењују читаве негдашње томове, а једно “лол”, а нисам саркастичан нити у овом исказу има ироније, уме код наших вештих, младих савременика да замени, у добро погођеном контексту, Сервантесовог “Дон Кихота”. На шта је, сад давних деценија уназад, дискретно указао геније Борхес, када је дозволио свом књижевном јунаку Менару да поново, од речи до речи, напише потпуно идентичног “Дон Кихота”.
И „Мајстор” и „Радионица” биће представљени на Међународном сајму књига у Београду. Јер, издавачи и даље темпирају важне наслове управо за ову манифестацију, читаоци спремају ранчеве за целодневне књижевне излете и сусрете са омиљеним им писцима, новине су пуне текстова о новим књигама, писана реч се пробија и до ударних телевизијских емисија... Све је као некад или ипак није?
– Није на мени да судим. Некада, то јесте била авантура и захват и додир у “магију књиге”. Данас, са неприкривеним опцијама којима се до Приче, јер она јесте основа и суштина сваке књиге, стиже безбројним другим средствима, а говорим наравно о интернету, електронској и аудио књизи, спотовима, видео и убитачно заводљивим филмовима нове генерације режисера и врхунских екипа сценариста и техно генија, заправо и не верујем да се на Сајму нуди мирис књиге: пре бих рекао да је то удар и окупација нове техно стварности где и обична љубавна прича постаје клон клонова где основна матрица изазива зависност као квалитетан кокаин, а виртуелно замењује стварност. Не тврдим да је то добро или лоше, него само да је то другачији Пут. Замало да изговорим “откровења”, или “спознаје”, али то би ипак било прејако.
Мирослав Стајић
