У свечаној сали Матице, уз учешће еминентних хунгаролога, компаратиста и истраживача, одржан је округли сто „Традиција Шандора Петефија у српској књижевности и култури“ те је том пригодом промивисана и двојезична књига Владиславе Полит (1886–1966): „Petőfi a Szerbeknél. Петефи код Срба” у преводу Ференца Немета.
Ово дело представља прави раритет, будући да је не поседује ни Библиотека Матице српске, а куриозитет је и у томе да је објављено на мађарском језику у Новом Саду, 1912. године, у српској штампарији „Браник“. То је заправо, скраћена верзија докторске дисертације Владиславе Полит. Иначе, ауторка слови за прву Српкињу, која је докторирала на Филозофском факултету у Будимпешти. Ово ретко и занимљиво штиво је, све до сада (111 година касније) због језичке баријере није било доступно српским историчарима књижевности. А оно први пут сажима и документује присутност лирике знаменитог мађарског песника у српској књижевности, почев од рецепције па све до нарастања његовог култа.
Свега шест година од Петефијевог нестанка, отпочела је његова рецепција у српској књижевности, када је Јован Јовановић Змај 1855. превео песму Разорена чарда (А цсáрда ромјаи). Тиме је Петефијева лирика постала део српске књижевности. Утемељивачи његовог култа у српској књижевности били су управо сам Змај, те Ђура Јакшић и Лаза Костић, а њима су се у 20. веку прикључили бројни преводиоци Петефија: Богдан Чиплић, Маден Лесковац, Вељко Петровић, Данило Киш, Сава Бабић и други. Истина, развојни ток Петефијеве рецепције у српској књижевности од друге половине 19. века до данас био је неуједначен, са повременим успонима и падовима, али континуиран и истрајан.
У свом поменутом раду је Владислава Полит, између осталог, указала и на околност, да је утицај Петефијеве поезије на српске песнике 19. века био итекако препознатљив, али и на то да су одлични препеви појединих његових песама – пре свега Змајеви преводи – омогућили и фолклоризацију неких његових стихова (Фалу вéгéн курта коцсма - На крај села чађава механа; Езривел терем фáн а меггy – Вишњичица род родила итд.) које су потом певане уз звуке тамбурице, и то као изворне, спрске народне песме.
Све у свему, можемо констатовати, да из књиге Владиславе Полит исијава посвећеност, љубав и одушевљење према Петефијевој лирици, која је из године у годину постајала све популарнија међу Србима. По њеном виђењу, српској рецепцији су у највећој мери допринели, поред Јована Јовановића Змаја, и Благоје Бранчић и Милан Л. Поповић. Штавише, она чак једнозначно констатује да је Бранчић био иницијатор Петефијевог култа код Срба, будући да га није само преводио, већ га је истраживао и писао о њему, док је као професор новосадске гимназије, својим ученицима, као идеал, поставио управо Петефијев лик.
На основу истраживања Владиславе Полит знамо и то да је Петефија читалачкој публици у Краљевини Србији, и то 1904. године, представио Милан Л. Поповић, који је у београдском листу Дело објавио један рад о њему. А популарност славног мађарског песника потврђује и податак да је црногорски књаз Данило (најстарији син Николе Првог), по сопственом признању, Мађарску упознао преко његових лирских песама, те да је Алекса Шантић, који је тада живео у Мостару, са одушевљењем читао Бранчићеве преводе Петефија. Можемо се у потпуности сложити и са констатацијом Владиславе Полит да је Петефијево песничко ствараштво код Срба и даље свеже и живо, да никако не посустаје, и не бледи.
Ђезе Бордаш
