Са страница прича Алис Манро говори уметност... само су од неких констација књижевних критичара, ставова изнесених без резерве и ограде у највећим светским литерарним листовима и часописима.
Није први пут да говоримо о књигама нобеловке Алис Манро, код нас објављених захваљујући “Агори”, али и добром пријему код српских читалаца - “Бекства”, “Превише среће”, “Животи девојака и жена”, “Голи живот”, “Мржња, пријатељства, удварања, љубави, брак”, “Поглед са Единбуршке стене”, “Плес срећних сенки”, а у овом тренутку повод је недавно објављена збирка прича “Шта умишљаш ко си ти”, па тако и није први пут да константујемо како је живот за њене јунаке као воз који јури сулудом брзином, па негде, у непрегледним пустолинама Канаде, тј. југозападног Онтарија, на тренутак застане, без разлога, па опет лагано крене када се затечени путник томе најмање нада. Приче се одвајају, слој по слој, у чистим, готово примитивним исказима, готово као да смо устрептали ученици суочени са увек неизвесним усвајањем страног језика. Онда следи опаки ритам који “мирну” сторију претвара у минско поље, а папир са схемом посејаних мина канда је вешта динамиташица спалила на тихој ватри. Манро се чврсто држи линије демистификације онога што чини суштаство краткотрајног земног живота, дакле призора који се могу видети “успут”, с прозора приповедачког воза у труцкавом ходу: јер, “шта се то тамо крије”?
Приче су смештене на фарме, поред речних мочвара, у усамљене градове и нова предграђа Онтарија, и могу се читати као запажање оних “жестоких тренутака у којима, из слојева искуства које лежи чак и иза најобичнијих догађаја и живота, долази до откровења”. Оне откривају чисту, огољену поетику и приповедачку стратегију нобеловке која у потрази за сопственим, стиже и до нашег “изгубљеног времена”. Ментални артефакти разбацани су на магловитом путу прошлости, баш као бледе утваре, које можемо, али и не морамо да приметимо. Ови су артефакти као кључеви читања, то јест спознаје, које треба уочити, па се онда, захваљујући њима, пребацити кроз време у дати тренутак, и смејати се, ређе, или заплакати, од носталгије и туге, што је чешће. Није случајно већ примећено да Манро поседује прустовску моћ да анализира сензације и мисли.
(Невероватно је колика је сличност, пре свега на нивоу идеје, између приповести Манро и књиге која се код нас појавила сада већ давне 1996, у издању Матице српске и Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Реч је, наравно, што знају сви књижевни сладокусци, о позамашном аутобиографском запису чувене Маргерит Јурсенар “Лавиринт света”. Сећања на далеку прошлост сопствене фамилије, сећања која шапућу одговоре из чувеног зен коана који је и мото књиге Јурсенарове: Какво је било ваше лице пре него што су се срели ваш отац и ваша мајка?)
У причама Алис Манро прошлост је изједначена са садашношћу, па се тако јунаци смештени у свом ванвременском континууму који наликује на измишљену Фокнерову Јокнапатофу, појављују и нестају: “Отац је чекао. Шупа му је била закључана, књиге више никад неће отворити, а сутрашњи дан биће последњи када је обуо ципеле.
Па, читајте Манро и закључите: да ли нас се све то тиче?
Ђорђе Писарев
