Писци који су рачунали на веће књижевне вредности од краткотрајних, апокалиптичних шок-ефеката, настојали су у својим делима продубити чињеницу да је овај прелаз мање оштар, мање драматичан и очигледан, указујући на људе који су се нашли у међупростору. У роману познатог новосадског постмодернисте, јунак верује да је „најстрашније изместити човека из његовог сређеног, намештеног и безбедног живота и присиљавати га да изнова гради своје мале световеˮ. Шта се дешава у распуклини времена које је престало да тече, а која прети да прогута оне неснађене и неприлагодљиве, тема је његове нове фантастичке параболе.
Удобан и богато опремљен стан Старог Мачка препуштен је Делегатима Прелазне владе, те он у својој новој изби пише писма Принцези и мери време забранама и ритуалима. Насупрот савременим тенденцијама, он акумулира залихе хране иако нема апетита, док незасито конзумира духовну храну: књиге, музику и енциклопедијске чињенице, које и набацане без реда и смисла упућују на лепоту и зачудност света. Свет је, међутим, претворен у Вирус Сити под влашћу Компаније – „виртуелне галатичке суверене државе без икаквих граница, осим једне: границе профитаˮ. Писац оно људско у њој не одбацује механички као унижено и покварено, што би било у складу са дистопијским оквиром, али једнолично и предвидиво.
Са свим својим слабостима човек се представља као виталистички контрапункт фиктивним креацијама без ичега људског, топлог и живог: Председнику, Делегатима, Илону Маску. У такву визију уклапа се и романтична прича Принцезе и Старог Мачка, али и љубав коју девојчица Јо Јо осећа према биљци Адаму, а Вили-дечак према мачкићу Фибиславу. Уколико нас глобализам, наводно, све изједначава, ове оригиналне личности и њихове љубави, опсесије и жеље разликују се од униформних „индивидуаˮ које функционишу у програму мултикомпанија.
Предах између оживљавања непријатних, а још свежих успомена на карантин, страх од заразе и пресију власти, представљају писма заљубљених о литератури коју читају. Стари Мачак упорно пише о романима Џејн Остин, док Принцеза даје надахнуте приказе књига Нила Гејмена, Станислава Лема, Yона Барта, Толкина и других. У Речнику на крају књиге, у одредници Остин Џејн, упућује се на теорију рецепције и преовлађујуће питање о њеним романима који „не прокламују било какав идеал људских вредностиˮ, него неке „веома специфичне класне и родне вредности. И док из данашње читалачке перспективе није нарочито тешко бити ироничан и подсмешљив према остиновским јунацима, што Принцеза доследно чини, у подтексту је сигнал на део савремене књижевности чији је гхостњритер заправо Компанија, која, такође, не мари много за прокламовање хуманистичких вредности. „Добра, стара музикаˮ(Цепелини, рани Стонси, Енималси, Гоблини), није само сентиментални подсетник на младост, већ поезија која траје и пулсира у ритму отпора. Стари Мачак и његов чин отпора и љубави представља везиво што спаја расуте делове света који се распао, слично ономе што Писарев настоји да оствари својом сурово и освешћеном реалистичком прозом.
Фрагменти тог света, као што су јасно назначена имена новосадских насеља, не губе се у замршеним системима Нове географије. Нестајање читавих кућа у измаглици, са породицама у њима, пропраћено је, међутим, наизглед равнодушним: „И ником ништаˮ. То што главни јунаци нису, ипак, блазирани у свеопштем расулу, указује да је могуће изнаћи алтернативу. Довољно је да „човек буде жив, па да то буде знак да је смртно болестанˮ, гласи једно од правила, док је друго забрана кијања и кашљања на улици: „(Дисати се могло, али дискретно)ˮ. Нови роман Ђорђа Писарева показује како се дише услед загушења, и како се, малим чиновима непристајања и немирења, проклети ипак могу преобразити у слободне.
Сања Перић
