Како год да легну не одговара им. Прво им не ваљају приватни медији, јер уместо њих подржавају Вучића. Онда им не ваља народ, јер уместо њих подржава Вучића. И, на крају, не ваља им ни међународна заједница јер и она подржава Вучића. Кад оду на телевизију не одговара им што говоре и представници СНС-а. Кад нису криви медији, онда су криви бирачи. Али, кад би победили, исти тај народ би добар и паметан, и избори би били у реду.
Сваки човек у себи носи узрок својих фатаморгана. Сваки човек је наијскренији судија својим етичким вредностима. Они следе британско виђење америчке демократије које је описао Шо – “чувени Устав преживљава само зато што кад год се неки његов редак нађе на путу гомилању долара, безобразно се сруши и одбаци”. Кад год се Устав или закон нађе на путу опозиционог имовинског успона, траже да се безобзирно сруши и одбаци, као хрпа безвредних речи.
Кажу да не желе да се такмиче ако су пропозиције такве да им унапред не гарнтују сигурну победу. Нема таквих гаранција. С друге стране, пропозиције и законе на које се жале, доносили су лично они кад су били власт. Само један закон је донет после 2012. и то онај којим је цезнус са пет смањен на три одсто.
Бојкот је блеф. Њихова стварна намера јесте да све трошкове свог бављења политиком пребаце на грађане, а да сав новац који њихове странке приходују за политички рад, претворе у личну добит.
Шта траже да им грађани плате? Трошкове агитације тако што би јавни сервиси насилним путем били обавезани да бесплатно промовишу њихове програме. Политика је замишљена тако да странке кроз чланарину и донације прибављају новац за промоцију својих идеја, и организацију избора, а да до публике долазе разним методама агитације. Преко митинга, кампањом од врата до врата, флајерима, лецима, постерима, билбордима, медијским спотовима, порукама и рекламама на друштвеним мрежама. Опозиција тражи да уместо њих све то плаћају грађани. Они би добили бесплатне секунде на РТС-у и аутоматски би новац који би морали да потроше за плаћање трошкова ТВ кампање задржали за себе.
Уједно, у препорукама ОДХР-а, на које се позивају, а које су сачињене на основу њихових молби, тражи се укидање обавезног депозита и обавеза враћања новца ако се не пређе цезнус. Обавезност депозита и враћање пара усвојила је данашња опозција кад је била власт да би спречили либералне НВО да се кандидују на изборима и односе им гласове. Данас, кад више нису власт и кад их мрзи да се пожртвовано боре да поново дођу на власт, желе да бављење политиком претворе у сигуран бизнис. Да их народ финансира без обзира на резултат. Губили, добијали. Исто му дође.
Трећи вид зараде виде кроз укидање трошкова за организацију митинга, штампање рекламних материјала, путовања од града до града, од села до села. Они замишљају да је РТС довољан за сигурну победу на изборима. И сматрају да нема потребе да троше паре на обилазак људи, када им све што имају да саопште могу рећи преко телевизије.
Четврто, траже да уместо њих држава преко Републичке изборне комисије плаћа обуку њихових активиста за рад у бирачким одборима. Пети вид личног богаћења био би тај што пребацивањем трошкова бављења политиком на грађане не би морали да троше паре које добију из буџета за свако освојено посланичко, или одборничко место. Паре које су предвиђене за страначки ради развој, делили би међу собом.
Да би удовољили својој грамзивости, траже да се измени закон о локалној самоуправи и то тако да делује ретроактивно. Прва лекција теорије државе и права гласи да нема ретроактивног дејства закона, а Устав Србије у члану 197, садржи забрану повратног деловања закона и других општих аката. Али, не треба мистификовати, јасно је зашто захтевају да сви локални избору буду истог дана! Прво, не могу да обезбеде, и не желе да плате довољно активиста, који би радили београдске изборе у јуну, па потом у августу, или септембру, кад наступа законски рок за остале градове и општине. Друго, ако поново изгубе у Београду, а изгубиће, у то нема сумње, остаће без новчане подршке странаца, који ће се окренути другим алтернативама.
Приговори да избори неће бити слободни, фер и поштени су тврдње без икакве вредности. Сви избори на којима може да се кандидује ко год хоће, без икакве одговорности, и да за њега гласа ко год сматра да је то паметно, су више него слободни. И поштени јер су изборна правила иста за све. А побеђује онај ко добије више гласова.
Прави борци за слободне изборе су грађани Србије. Сви они који упркос тврдњама да су глупи, затуцани сендвичари и ботови, стрпљиво чекају у редовима с оловком у руци и излазе на гласање. Њима не сметају, увреде, оспоравања, понижења. Они знају да само тада иза гласачког паравана имају пет секунди моћи да одреде своју будућност, и не желе да се одрекну те прилике. Победу не обезбеђују процедуре. Победу обезбеђују добри планови, идеје и организована војска на терену. Само се патетични дилетант заварава мислима да ће ако се појави два пута на телевизији и “умно” беседи, бирач заокружити његово име на дан избора.
Да би бојкот успео изборе би морао да бојкотује народ, а то се неће десити. Демократија не зависи од воље неколико политичких странака без подршке. Тренутак њиховог дебакла је близу. Свесни су да ће грађани 2. јуна послати поруку да је победила демократска воља већине. Да је победио народ. А пораз је објективна мера страха лоших покераша.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
