Касније су у исту гробницу положени и родитељи, Жарко 1939. и Горинка - готово пола века касније - 1984. Ту је сахрањена и њихова ћерка Даница која је поживела до 1989. као и њен супруг др Вељко Попов, лекар специјалиста, шеф Заразног оделења болнице у Зрењанину.
Преко пута ове црквице пажњу ми привлачи споменик који су себи за живота подигли Селим и Даница Шабановић. Селим је преминуо 2018. а поред је табла на којој на француском пише: „Нашем тати са љубављу. Лаура и Томас”.
Арадац и оближњи Елемир су једина два села у Војводини у којима сам видео табле са називима улица и кућним бројевима - у црвеној боји. На баксузној адреси са бројем 13 - кућа је пуста а табла само што није отпала... На трафо-станици неко је написао: „Арадац - република”
Када сам стигао до Храма Св. Архангела Гаврила, у току је било богослужење. Градња данашње цркве почела је половином 18. века. Ово датирање темељи се на податку да је сам иконостас у храму постављен 1791. када је донесен из цркве у Ченти, а и на томе да од 1779. имамо детаљно наведена имена свештеника који су служили у овој парохији. Храм је 1815. осветио Лазар Поповић, протојереј великобечкеречки. Храм у Арадцу је дужине 28 метара, а ширине 8 метара. Звоник храма је до 1847. био покривен шиндром а те године је прекривен лимом да би 1903. је постављен бакарни лим. Данашње иконе на иконостасу храма потичу из 1891. и дело су сликара Душана Алексића из Арада. Претходне иконе су уништене 1877. услед удара грома. Старешина храма данас је јереј Зоран Тарајић. Поред православне цркве у центру села је велики парк са клупама на уредно покошеној трави.
Арадац је познат и по својим виноградима и вредним винарима. Удружење винара „Арадац“ има тридесетак чланова. Троје или четворо бави се винарством професионално и имају своје мале винарије док су остали само хоби-винари и виноградари који производе вино за себе, породицу и пријатеље. Иван Плева поседује подрум му је капацитета 5.000 литара, али га још увек пуни до пола. Са оцем и братом ради око 300 јутара земље и пасионирано тренира амерички фудбал.
Оберачка (берба) је манифестација која се у Арадцу организује средином септембра и посвећена је брању и муљању грожђа. Почиње скупом код домаћина, где се послужује доручак, како се некад послуживало, а затим се кочијама обилазе виногради и бере грожђе. Све то уз музику и песму.
Словачко евенгеличко гробље налази се на супротном крају села од православног. На почетку гробља пажњу ми привлачи споменик Јанку Зеленаку, 25-годишњем младићу који је погинуо у Белом Манастиру у априлу 1945. у завршним операцијама ослобођења Југославије чиме је заслужио стихове Григора Витеза из песме „Епитаф војнику који је пао у часу потписивања примирија”:
„Вијест је летјела брзе од птице
Брзе од вјетра
Брзе од муње,
Гугутала је од среће у етеру.
И стигла је прекасно.
За оне који су пали увијек је прекасно.
А да је стигла само пол сата раније, он би био жив.
Руковао би се с друговима и смијао.
Да је стигла дан раније, много би њих јос остало живих.
Да је стигла много много раније, много много би их још остало живих.
Требало је вијест послати много много раније,
Прије но сто су почели падати мртви”
На изласку из села, када пређете магистрални пут Нови Сад - Зрењанин дочекаће вас столетни храст испод којег се налази крст-крајпуташ а преко пута њега неки пчелар је оставио своје кошнице. Продужујем земљаним путем даље ка Елемиру, занимљивом селу о којем ћете читати на овом месту за седам дана.
Роберт Чобан
Свирају и певају и словачке песме и „Зелене очи”
lЗа Арадац знају широм региона али и у свету највише због највећег бренда села - Мешкарки које су добиле име по инструменту који свирају - мешки.
Ова врста мале хармонике се још понегде свира у Русији и Пољској, али тамо то чине само мушкарци. У Арадцу на инструменту свирају искључиво жене.
Анка Пудеркова, Анна Хучокова, Зузана Зеленакова и Мара Возафова већ 40 година заједно свирају по целом свету. Када смо их ангажовали на манифестацији „Новембар Фест” на Новосадском сајму поред словачких песама су запевале у глас и „Зелене очи” и доказале да су подједнако вичне свим мелосима.
Иако не изгледа тако, свирати на њему није нимало лако. Свака дирка даје један тон при развлачењу меха, а други при скупљању. У почетку су свирале на локалним забавама, бербама грожђа и вршидбама а онда су први пут наступиле на телевизији и – за њих је сазнао цео свет. Будући да су неке од њих већ зашле у девету деценију, најважнија мисија групе је заинтересовати неке од талентованих девојака из села да им се придруже. Овакво културно наслеђе напросто се мора очувати.
Поред Мешкарки једна од знаменитости села су и колачи „херовке”, специјалитет који је настао у Арадцу, а затим се проширио на друга словачка насеља у Војводини.
